Preminuo Jovan Dejanović

Novi Sad, 2. jun 2019.


Danas nas je napustio naš prijatelj i saborac, Jovan Dejanović, legendarni gradonačelnik Novog Sada, član Vojvođanskog kluba, častan i vredan čovek.

Jovan Dejanović je bio jedan  od retkih ljudi, koji je uživao poštovanje pripadnika svih političkih opcija, čovek koji je ostavio trajan i vidljiv trag i u Novom Sadu i u našim životima.

Zahvaljujući svemu što je učinio za Novi Sad, ali i svemu onome što je bio, Jovan Dejanović postao je jedan od simbola Novog Sada, koga će se Novosađani još dugo sećati sa ponosom i osmehom.

Informacije o komemoraciji i sahrani će biti objavljene naknadno.

Jovan Dejanović  (1927-2019)

Jovan Dejanović je rođen 15. 06. 1927. u selu Velebit, opština  Kanjiža. Za vreme  Drugog svetskog rata proveo je dve godine u dva fašistička logora, u Mađarskoj (Šarvar) i u Nemačkoj (Hersing). Ро oslobođenju logora od strane američkih trupa vraća se u Novi Sad i najaktivnije uključuje u društveni i politički život. Biran је u najuže omladinsko rukovodstvo Grada (organizacioni sekretar GK SKOJ-a) i Pokrajine (član biroa) gde је posebno biо zadužen i aktivan kao predsednik Ferijalnog saveza Vojvodine i sekretar i potpredsednik Pokrajinskog odbora Narodne tehnike Vojvodine.

Jovan Dejanović dočekuje Tita ispred Skupštine Grada

Bio je veoma aktivan i u sportskom životu. Odmah ро osnivanju Odbojkaškog saveza Vojvodine, 1949, postaje prvi predsednik. Као prvi sekretar novoformirane komisije za fizičku kulturu IV APV pomaže čuvenom  sportskom  radniku  Milanu Erceganu  Bati na  osnivanju  sportskog instituta. Ercegan је prvi direktor, а Dejanović predsednik Saveta ove značajne sportske institucije koja se kasnije razvila i stasala u važnu stručnu i naučnu sportsku instituciju. Као dugogodišnji član sekretarijata SOFK-e Vojvodine dosta је pomogao u obezbeđivanju sredstava za izgradnju zgrade u Masarikovoj ulici broj 25, za smeštaj sportskih saveza Vojvodine. U više mandata biо је i potpredsednik fudbalskog kluba Vojvodina, kao i predsednik Stonoteniskog saveza Jugoslavije.

Svakako da je najveći doprinos sportu Jovana Dejanovića biо prihvatanje inicijative sportskih radnika i omladinskog rukovodstva grada da se Novi Sad kandiduje za domaćina 36. Svetskog prvenstva u stonom tenisu. То је biо sigurno jedan od najvećih poduhvata koji је zahtevao ogromno angažovanje svih potencijala Grada i podršku Pokrajine i Federacije. Prihvatio se dužnosti predsednika Organizacionog komiteta, dobio podršku u državnim organima Jugoslavije, а krajem aprila 1979. u Pjongjangu, na kongresu svetske stonoteniske federacije, i definitivno је prihvaćena novosadska kandidatura. Novi Sad је doneo za sport dragocenu odluku da se gotovo u centru grada obezbedi prostor za izgradnju sportskog centra. Tako је započela izgradnja jednog  od  najvećih  sportskih  centara  u ovom delu Evrope sa mnogostrukim namenama. Građani su prihvatili tu ideju, gradnja је obavljena u rekordnom vremenu i Novi  Sad se već u aprilu 1981. godine našao u centru  svetske sportske javnosti sa sjajnom organizacijom 36. Svetskog prvenstva u stonom tenisu koje је ušlo u anale svetske federacije kao jedno od najbolje do tada organizovanih prvenstava.

Dejanović је obavljao i druge veoma važne poslove. Pre nego što је biran za gradonačelnika 1974-1982.  biо је predsednik sindikata Novog Sada, zatim predsednik Socijalističkog saveza najveće organizacije u državi, kao i opštinskog odbora SSRN Novog Sada. Bio је poslanik u Skupštini Vojvodine, u Skupštini Srbije i u Skupštini Jugoslavije, član РК SКV i CKSKS.

Dejanovići dočekuju Šetnju za Vojvodinu

Ono po čemu Novosađani najviše pamte i poštuju Jovana Dejanovića je vreme u kome je bio gradonačelnik Novog Sada.  U to vreme, pored Sportskog centra (SPENS), u gradu је sagrađeno 5 osnovnih škola, 6 predškolskih ustanova, započeta i završena izgradnja zgrade Srpskog narodnog pozorišta  (biо је predsednik odbora za za izgradnju) započeta i završena izgradnja Mosta slobode, Doma zdravlja na Limanu, privedeno је kraju izmeštanje privrednih objekata iz grada u industrijske zone, priveden je kraju završetak izgradnje Novog naselja (Вistrice) – sa celokupnom infrastrukturom i objektima društvenog standarda. Povodom pripreme za SPENS sagrađeni  su novi hoteli Park i Novi Sad, а rekonstruisani Putnik i Vojvodina.

Na inicijativu Jovana Dejanovića izmešten је gradski i svaki drugi saobraćaj iz centra grada i stvorena je slobodna pešačka zona. Prvi рut posle rata generalno је uredan centar grada i zasađene lipe u Zmaj Jovinoj i ulici Narodnih Heroja (u čеmu је pomogao i gradonačelnik Beograda  Živorad Kovačević). Inače, odrasle lipe su prenete iz Fruške Gore, i sve presađene lipe su se primile.

Takođe, na Dejanovićevu inicijativu prašnjava obala Dunava asfaltirana je i uređeno је šetalište od Radničke ulice do komande rečne ratne flotile.

Јovan Dejanović biо је veoma aktivan u međunarodnoj saradnji, biо је na čеlu brojnih delegacija u posetama raznim zemljama na više kontinenata. Učestvovao је na više značajnih kongresa. Nа kongresu Svetskog saveta zbratimljenih gradova u Kazablanci biran је, ispred Jugoslavije, za člana sekretarijata koji funkcioniše između dva kongresa.

Bio је dve godine predsednik Stalne konferencje gradova i opština Jugoslavije.

Poslednja dužnost, sa koje је otišao u penziju, bila је član Predsedništva, а godinu dana i predsednik Savezne konferencije Socijalističkog saveza radnog naroda  Jugoslavije. Isključen је 1989. iz Saveza komunista jer se suprotstavio politici Slobodana Miloševića, kada је i podneo zahtev za penzionisanje i ostavku Saveznoj konferenciji SSRNJ.

Nakon raspada SFRJ, Jovan Dejanović je bio aktivan u Vojvođanskom klubu, čije akcije je uvek podržavao, a u mnogima uzimao i direktno učešće. Tako je i nastala jedna od njegovih najpoznatijih novijih fotografija, na kojoj sa suprugom Borkom pozdravlja protestnu šetnju Vojvođanskog kluba i Vojvođanske partije u centru Novog Sada (2015).

Dejanović је završio srednju fiskulturnu školu, pored rada, višu školu organizacije rada sa zvanjem inženjera, а studirao  је  ekonomiju  na  subotičkom Ekonomskom  fakultetu, ali studije nije završio zbog prezauzetosti obavezama.

Jovan Dejanović na konferenciji Vojvođanskog kluba

U toku veoma aktivnog četrdesetogodišnjeg rada dobitnik је brojnih priznanja i odlikovanja. Izmedu ostalih Oktobarske nagrade Novog Sada, Ordena rada sa crvenom zastavom, Ordena zasluga za narod, Zlatne plakete SNP, brojnih plaketa sportskih organizacija i asocijacija, od federacije  do klubova i drugih  priznanja. Dobitnik је visokog francuskog odlikovanja Legije časti kојu је dobio od predsednika Francuske republike Fransoa Мiterana 1984. godine.

U kulturi,  pored  brige  о izgradnji zgrade Srpskog narodnog pozorista (kao predsednik Odbora za izgradnju) biо је 10 godina član Glavnog odbora Jugoslovenskih pozorišnih igara Sterijino pozorje, predsednik Izdavačkog saveta Politike ekspres 1971-1974 godine, itd…

Poznato  је  da  Dejanović  nikada  u svom radnom  veku nije podlegao bilo kakvom iskušenju da sebi pribavi neku materijalnu  korist sem svojih redovnih prinadležnosti  koje је imao kao i ostali gađani koji su bili u redovnom radnom odnosu.

(preuzeto iz knjige Jovana Dejanovića: „Moje novosadske i druge godine“, 2015)

Napomene:

Jovan Dejanović je krajem 2016. godine poklonio Arhivu Novog Sada celokupni materijal koji je skupljao tokom života, a čine ga izveštaji, govori, teze, diskusije, telegrami, pisma i fotografije uglavnom iz vremena kada je bio na čelu Novog Sada, odnosno između 1974. i 1982. U ličnom fondu koji je gospodin dejanović predao Arhivu, pohranjen i kompletan pregled štampe, domaće i strane, o podizanju SPC „Vojvodina“, dosta dokumenata koji se odnose na opštejugoslovenski konkurs za urbanističko uređenje „Mišeluka“, kao i rešenje o izgradnji Mosta slobode. Veoma važan deo poklonjene građe čine  pisma upućena projektantu Mosta slobode, Nikoli Hajdinu, kao i Dejanovićeve lične zabeleške o Titu, te izveštaj o boravku Josipa Broza u Novom Sadu 7. novembra 1975.

Takođe, Jovan Dejanović je 11. jula 2017. godine, posetio Novosadski sajam i poklonio fotografiju na sa dočeka Josipa Broza Tita na Poljoprivrednom sajmu sedamdesetih godina prošlog veka.