Naprednjačka vlast – agresivni nosilac politike zatiranja regionalnog identiteta i dokidanja političkog subjektiviteta Vojvodine

Živan Berisavljević – uvodna reč na IV sednici Saveta Vojvođanskog kluba, 7. novembra 2019.


Najkraće bih, u cilju boljeg razumevanja onoga što se  sa Vojvodinom poslednjih godina zbiva, ukazao na uslovnu periodizaciju borbi oko rešavanja vojvođanskog pitanja.

Od ratnog plena  u prvoj do pokrajinskog Ustava u avnojevskoj Jugoslaviji

Vreme prve Jugoslavije smatram  fazom totalnog negiranja postojanja njenog političkog subjektiviteta i regionalnog identiteta, grube diskriminacije prava najvećih manjinskih naroda u njoj, bezdušnog ekonomskog raubovanja Vojvodine. Zapravo – njenog faktičkog tretiranja  kao ratnog plena srbijanske  vlastodržačke elite.

Vreme od 1938. do 1988. predstavlja  period   koji su obeležile teške političke borbe oko priznavanja  vojvođanskog  političkog subjektiviteta, pre svega unutar   komunističkog  pokreta – neposredno  uoči i tokom rata, a potom i  unutar političkih i državnih institucija avnojevske  Jugoslavije, koju  je taj pokret stvorio. Ishod  tih borbi zavisio je u dobroj meri i  od toga  koliko su pro-vojvođanske  snage   bile  sposobne da, u savezu sa istinski  reformskim snagama  u zemlji u celini, potisnu  u samoj Srbiji centralističke i srbo-unitarističke snage, koje su eo ipso bile i velikosrpske.

U periodu od 1969. do donošenja ustava 1974. te su snage u tome bivale i najuspešnije, što je  imalo za posledicu  da Vojvodina prvi put u vlastitoj viševekovnoj istoriji izvojuje pravo na sopstveni Ustav, da  ostvari najpuniju istinsku  autonomiju i, posledično i najuspešniji period svoga sveukupnog razvoja.

Prisilna politička okupacija  i fasadna  autonomija Pokrajine

Uz važnu  naopomenu da se upravo u nedrima toga procesa i – što zvuči više  nego  paradoksalno – u nedrima vladajuće partije, u samoj Srbiji  rađala i postupno sve više jačala ona kontrarevolucionarna, antisocijalistička , anti-civilizacijska, nacionalno-centralistička,  pa već stoga i anti-jugoslovenska i anti-vojvođanska tendencija, koja ubrzo  posle Titove smrti stiče sve više pristalica.

Famozna Osma  sednica CK SK Srbije simbolički predstavlja onaj izbojni i prekretnički momenat, koji je  pre svega potvrdio izrazitu  političku nadmoć te  tendencije u  najvažnijim institucijama sistema. I drugo – ona označava  čin javnog priznavanja da je u Srbiji  došlo do  ujedinjenja  političkih  vrhova miloševićevske države i partije sa do tada, tobože disidentskom, a u suštini režimski ne samo  poželjnom, nego i perfidno podsticanom nacionskom   opozicijom svih boja i valera. Treće – ta zlosrećna sednica označava i momenat kada gore apostrofirana dugogodišnja kontra-revolucionarna tendencija  prerasta  u  masovni svesrpski politički populistički pokret, koji se ubrzo samodefiniše  kao „događanje naroda“, odnosno, kao  „antibirokratska revolucija

U suštini ,tom je sednicom  Srbija zapravo  poslala drugim jugoslovenskim  republikama i narodima preteću  poruku da je spremna na udar svim sredstvima na avnojevske temelje i načela druge Jugoslavije.

Sada  smo, najverovatnije, u završnoj fazi onog  procesa koji je posle 1988. počeo Srbiju da rapidno  srozava na ono što danas jeste. Država koja je najodgovornija za razbijanje druge Jugoslavije i etno-genocidne ratove vođene na njenim prostorima. Državu čiji građani žive u podanički  nemoćnom strahu i sveopštem očajanju, jer njome  vlada sui generis mafija zaogrnuta u krinku (svekolikim zloupotrebama) nametnute i otuda demokratskim putem teško smenjive  vlasti političkih  partija – premundurenih  šešeljevaca i podmlađenih  miloševićevaca. Rečju, Srbija je srozana na vlast degenerisanu  u ličnu despotiju, a prividno višepartijsku demokratiju, koja je zapravo carstvo korupcije, kriminala i jednoumlja bez presedana.

Strateški cilj naprednjaka – zatiranje svega vojvođanskog

Od prvog dana preuzimanja vlasti nad Vojvodinom, naprednjačka vlast ne krije da smatra da baš ona ima istorijski zadatak da dovrši proces  dokidanja    autonomije i zatiranja svega vojvođanskog. Naprednjaci  su (zanimljivo, baš poput Slobodana Miloševića 1988.) svoju vlast nad Pokrajinom otpočeli velikim mitingom, kojim se takvo doukidanje zapravo traži. Štaviše, naprednjački naum da dokinu i poslednje formalne oblike  šuplje vojvođanske autonomije,  predsednik Nikolić je javno najavio i jednom ciničnom koliko i primitivnom izjavom prilikom  jedne od svojih prvih poseta Matici Srpskoj.

Ti prvi  i demonstrativni nagoveštaji naprednjačke politike kao politike  doukidanja političkog subjektiviteta  Vojvodine i sistematskog i perfidnog zatiranja  svega  specifično vojvođanskog – produžili su se, intenzivirali i razudili   na mnoga područja političkog života i društvene prakse u Pokrajini.

Nastavljeni su, ubrzo  nakon tih najava, udarom na sadržinu statutarnih prava Pokrajine. Tada je, zloupotrebom Ustavnog suda, Skupština Vojvodine prisiljena   da (iako najviši organ Pokrajine) sama sebi sužava nadležnosti. Slično srozavanje digniteta Skupštine APV i  još jedan drastičan udar na politički subjektivitet Pokrajine, predstavljaju i odluka o dve vojvođanske zastave, ujdurme  oko ukidanja VANUK itd.

Uostalom, od dolaska Vučića na čelo naprednjačke vlasti, Vojvodinom se upravlja gaulajterski – preko predsednika vlade Vojvodine, čime se u Pokrajini ne degradira samo njen vajni parlament, nego i sama Vlada i ceo institucionalni sistem Pokrajine.

Ta se politika srbizacije i udara na multinacionalno biće Vojvodine, ogleda i u nizu  onih  poteza na području kulture i humanističkih nauka, koje  tobože favorizuju u Vojvodini i njenim gradovima  tradicionalne vrednosti.

Uostalom dovoljan je i površan uvid u  godišnje programe finansiranja kulture, nauke i obrazovanja, u politiku davanja naziva ulicama i javnim ustanovama, u arhitektonska rešenja novoizgrađenih crkava i sakralnih objekata, u izdavačke projekte  vezane za prošlost Vojvodine, kao i karakter niza kulturnih manifestacija i one urbicidne umesto urbanistički promišljenih odluka u razvoju gradova i naselja u Vojvodini. Sve to daje nam obilje argumenata za tvrdnju da se Vojvodina i njena istorija  ne samo intenzivno demografski i mentalno pokušava srbizirati, nego  se ona bezobzirno srbijanči,  pa i moravizuje.

Nije, otuda, samo  izraz prigodno –udvoričkih obzira ono što je patetično uskliknuo predsednik Vučić prilikom dodele Ordena Sv. Save da će – parafraziram – „naprednjaci ubrzo izbrisati razliku između srpstva i srbijanstva!“ Upravo to je njihova  dugoročna i dobro osmišljena politika i njihovo „vjeruju.“ Sve na radost „svete matere crkve“ – uz čije se  postojano duhovno i praktično sasluženje  ta politika i osmišljava i sprovodi.

Pomagači i pasivni posmatrači

Sve to, naravno, nije samo rezultat diktata, inicijativa i uticaja vučićevskog državnog  vrha i naprednjačkog Beograda, nego ima i  u delovima nacionalistički  i srbo-centralistički  opredeljene svoje revnosne nosioce  i perfidne pomagače vojvođanske političke i duhovne elite, usplamtelim nacionalističkim krugovima ovdašnje  pravoslavne crkve i delovima mlade generacije indoktrinirane od ranog detinjstva  vrednostima  nacionalističkog svetonazora.

Pripadnike tih krugova vladajući  anti-vojvođanski poredak, naravno, favorizuje i dovodi na čelne pozicije u ovdašnjim medijima i  važnim institucijama nauke, obrazovanja, vaspitanja i kulture, a oni mu zauzvrat snažno pomažu da ostvari svoju politiku revizije istorije ovih prostora i širenja i nametanja vrednosti koje  vojvođanskom identitetu, mentalitetu  i biću nikad nisu bile bliske, niti su  ovde većinski poštovane.

Ova se istina potvrđuje i ovlašnim uvidom u ono što radi, naročito poslednjih desetak godina, Matica srpska – danas  bastion  režimske anti-vojvođanske politike na području nauke i kulture i perfidna udarna pesnica svesabornog destabilizovanja zemalja sa brojnijom srpskom dijasporom. Potvrđuje se i onim što rade neki delovi Univerziteta, kao i niz  važnih institucija kulture u Pokrajini, Novom Sadu, Subotici, Zrenjaninu, Somboru… Pa i u kultnim Sremskim Karlovcima, u kojima je danas lociran vojvođanski centar ravnogorskog pokreta i idejni centar strateškog osmišljavanja svetosavske  i  svesaborne naprednjačke kulturne politike, naročito na području jezičke politike i promocije ćirilice. To se naročito upečatljivo videlo u godini  obeležavanja prisajedinjenja, posebno u  Karlovcima i  Novom Sadu.

Naravno da izostankom otpora ekspanzionističkoj  politici zatiranja  svega vojvođanskog svojim nedelanjem doprinose i oni delovi vojvođanske intelektualne elite, odnosno – uglednika  srpskog  i  drugih naroda koji ovde žive, a koji  nisu politički istomišljenici naprednjaka, ni sledbenici srpske nacionske mantre.Ali se ipak oportunistički priklanjaju zloduhu vremena, volji poretka i njegovih agilnih i agresivnih protagonista.

Objektivna ograničenja  politike zatiranja i previdi njenih ideooga

Srećom po budućnost Vojvodine, uprkos  štetama koje   joj  svakodnevno nanosi ovakva politika naprednjaka, Vojvodina perfidnosti i agresivnosti te politike  za sada tvrdokorno odoleva. Jednim delom stoga što je njeno još uvek izrazito multietničko i multikulturalno biće na takve nasrtaje prirodno rezistentno, a drugim – jer je je u odnosu na  anti-kulturnu prirodu i nazadnjačku suštinu te politike – vojvođansko društvo  civilizacijski superiorno.

Ono što arhitekte  svih dosadašnji udara na Vojvodinu ne znaju i nikad neće razumeti  jeste: možete  Vojvodinu ekonomski devastirati, možete je  i politički  ponižavati, možete ugroziti životni standard njenih građana ili usporiti njen kulturni i ukupni razvoj – ali njenu civilizacijsku superiornost, koja je dragoceni rezultat njene duge i  eminentno evropske istorije, ni najagresivniji  nasrtaji  na njeno biće ne mogu joj ni ugroziti, ni umanjiti.

Novi usravotvorni vojvođanski pokret  – nalog vremena

Na tom se aksiomu  kao svom ishodištu, uveren sam, moraju  temeljiti i od njega polaziti,  sve buduće programske platforme, politički pristupi, metodi i organizacioni oblici delovanja onih izvorno vojvođanskih demokratskih snaga,  koje  su – uprkos trenutne rascepkanosti, režimski  podsticanih deoba i apatije u svojim redovima – rešene  da se uspešno suprotstave   postojanim  udarima naprednjačkog i svakog drugog  srbo-centralizma na  neporecive istorijske i trajno prepoznatljive regionalne  osobenosti Pokrajine.

Već sam na tu temu dosta toga rekao ,između ostalog i u završnim delovima svoje rasprave  objavljene u zborniku “Vojvodina i Srbija sto godina posle“, pa  ću ovde istaći samo nekoliko predloga kako Vojvođanski klub da podstakne i pomogne stvaranje respektabilnog političkog pokreta, koji bi artikulisao otpore najnovijim udarima na Vojvodinu i organizovao delotvornu borbu za njena osvedočena regionalna i kolektivna prava:

  • Prvo, treba što pre da pristupimo   stvaranju svenacionalnog, građanskog  i evropskog, ustavotvornog i demokratskog  vojvođanskog  pokreta, čiji su nosioci dokazano dosledno vojvođanski opreredeljene nevladine organizacije  i ugledni pojedinci iz svih oblasti društvene prakse.Ostavimo izborno nadmetanje  političkim partijama, a mi kao pokret pomozimo svojom podrškom da na njima pobeđuju one stranke,koje su dokazale da -kako pesma kaže-„Vojvodina za prodaju nije“ i s takvima u sadejstvu jačajmo snage koje se bore za naše trajne  ciljeve i sistem vrednosti koje sadrži naša strateška platforma;
  • Drugo, sa osloncem na neosporive elemente iz najdalekovidijih do sada definisanih platformi borbe  za Vojvodinu poslednjih decenija, da osmislimo  jezgrovit  strateško-politički program svog pokreta, koji razgovetno treba da kaže javnosti Vojvodine, Srbije i sveta – šta to Vojvodina koju on predstavlja hoće, a na šta odlučno ne pristaje;
  • Treće, moramo  za svoja zalaganja tražiti partnere u Srbiji, svesni toga da samo  pomažu one snage u njoj koje razumeju stremljenja Vovodine, kako bismo mogli da ta stremljenja ostvarimo na trajnim i demokratskim osnovama. Zajedno sa tim snagama treba da osiguramo i podršku srodnih pokreta u zemljama našeg okruženja, evropskim zemljama i međunarodnoj zajednici u celini; i
  • Četvrto, da uobličimo  taj naš pokret tako da bude sposoban za svakodnevne političke akcije, o čemu će se starati njegovakoordinacioni  i  političko izvšni organi, ali da u njega ugradimo i jedno respektabilno  telo ,koje će –sastavljeno  od tridesetak  lićnosti od potvrđenog stvaralačko-intelektuanog renomea , političke doslednosti  i ljudskog integrieta,dakle –od  najuglednijih   pripadnika

toga pokreta-  biti u stanju  da permanentno daje suštinske  odgovore na  krupne izazove pred koje će nas sve učestalije stavljati turbulentni  i raspletni period političkog razvoja, u koji već neizbežno ulazimo.Dakle, ugradimo u vojvođanski ustavotvorni pokret  neku vrstu permanentne  vojvojđanske konvencije, vojvođanskog senata ili kako se već bude zvao taj značajni forum,u mnogo čemu   sličan nedavno u Beogradu osnovnoj “Samodbrani,ali od nje različi utolikio što organski deo toga širokog pokreta .

Ja sam, naime, uveren da je naprednjačka vlast poslednja koja je to postala na iluzionističkoj i mitomanskoj  platformi čiji su ciljevi  Velika Srbija kao nacionalna i unitarna balkanska despotija. Uveren sam,takođe, da se  u latenciji u samoj Srbiji rađaju istinski demokratske i evropski orijentisane snage, svesne toga da Srbija kao moderna država može biti trajno stabilna samo kao složena, temeljito decentralizovana i dosledno regionalizovana država, spremna da Vojvodinu tretira kao samosvojni ustavni entitet, ravnopravan sa njom u toj zajedničkoj državi. Kako? Tako  što- u skladu sa prethodno  postignutim istorijskim  dogovorom,čije postizanje je samo po sebi jedan od bitnih ciljeva pokreta- Vojvodina Srbiji  priznaje međunarodni, a Srbija Vojvodini ustavno garantuje samosvojni regionalni subjektivitet.

Uveren sam, takođe i da bi već samo pokretanje inicijative za stvaranje takvog vojvođanskog pokreta ohrabrilo mnoge od onih koji su trenutno obeznađeni ili se kolebaju da  se tom pokretu pridruže i pomognu njegovo snaženje i delotvornost.