Iz intervjua Tamare Nikčević sa Živanom Berisavljevićem

Objavljujemo ovde one delove opsežnog intervjua Živana Berisavljevića sa Tamarom Nikčević, koji se poglavito odnose na Vojvodinu. Inače, delovi  ovog intervjua, u obradi autorke, objavljeni su u nedeljnom izdanju podgoričke Pobjede od 27 januara 2019. i sarajevskom magazinu Dani od 1. marta 2019., odnosno – u listu Oslobođenje od 31 marta 2019. Celovit tekst pisanih odgovora na 15 pitanja Tamare Nikčević objavljen je sredinom aprila na sajtu Helsinškog odbora za ljudska prava.


Kada je i zašto srpska politika napustila jugoslovensku orijentaciju? Zašto se, na kraju, opredijelila za ratnu alternativu u rješavanju jugoslovenske državne krize?

Živan Berisavljević

Lakonski, a možda pomalo i paradoksalno odgovarajući na to pitanje, reakao bih pre da je Jugoslavija napustila Srbiju, nego što je Srbija – kako kažete – “napustila jugoslovensku orijentaciju”.

Ne ulazeći podrobnije u analizu svih perioda njenog razvoja, ustvrdio bih da je sve vreme trajanja avnojevske Jugoslavije politička elita Republike Srbije bila nosilac otpora demokratizaciji odnosa u jugoslovenskoj zajednici naroda i temeljitoj federalizaciji odnosa među njenom konstitututivnim entitetima, u strahu da oni ne dovedu do njenog rastakanja. Dakle –ne iz opredeljeno antijugoslovenskih pobuda i načela, nego zbog nerazumevanja pobuda i interesa drugih za suživot u Jugoslaviji i njenu ustavnu decentralizaciju koja delotvornije osigurava ravnopravnost svih njenih konstituenti. Otuda se i desilo da su – u vreme kad su Srbijom ovladale memoramdumske koncepcije i pogledi na zajedničku državu i miloševićevske snage, koje su na gazimestanski način najavile reviziju avnojevskih osnova Druge Jugosalvije – drugi narodi prestali da vide svoju perspektivu u Jugoslaviji, zbog čega je Srbija u njoj ostala sama (odnosno, u zajednici sa Crnom Gorom – doduše kratko, dok je ona prisrtajala na vazalne odnose sa Slobo – Srbijom; zapravo, dok se promišljeniji među “mladim, lijepim i pmetnim” koji – su u Crnoj Gori krajem 1988. izvršili promiloševićevski puč na način “događanja naroda” – nisu otreznili od ABR – pijanstva i slobo – slobodarskog mamurluka. I,nažalost, sve do sada i sa Vojvodinom, koju je kao samosvojni regionalni konstitutivni entitet, na način političke prisile, samim početkom AB revolucije,tačnije – već oktobra 1988., uz sasluženje političkog i državog vrha Jugosalavije u raspadu, Srbija bacila na kolena i pretvorila je u ustavno obespravljenu severnu Srbiju i prvi plen svoje ratoboračke politike)

Beograd nikako da posluša Marka Nikezića, koji je još 1972. govorio kako je «došlo vreme da se Srbija okrene sebi», da se pozabavi svojim, ne tuđim problemima. Da li je i u kojoj mjeri Vojvodina danas «problem» aktuelne vlasti u Srbiji?

Ne znam šta je sve imao na umu Marko Nikezić kad je to izjavio, ali sam siguran da sve dok Srbiju vode snage koje slede matricu, koja je generator višedecenijske krize na ovim prostorima i izvorište novih potencijalnih sunovrata Srbije na svim planovima, ona se niti može,niti hoće”okretati sebi”. Jer,reciklirani sloboidi i šešeljoidi nisu prosto u stanju da Srbiju kao državu, i pre svega srpski narod i u njoj, i u dijaspori suoče sa istinama zbog kojih je srpsko društvo nekosolidovno kao političko društvo, a Srbija ustavnopravno još uvek nedovršena država, sa svim razornim posledicama te dve bitne koliko i tragične istine po njenu sadašnjost i njen budući razvoj na političkom, privrednom, kulturnom i moralnom planu.

Možda baš odnos aktuelne vlasti prema pitanju Vojvodine, kao krupnom državno – političkom pitanju bez čijeg rešavanja na demokratskim osnovama nema ni elementarne, a ne trajnije i solidnije konsolidacije države Srbije,najbolje dokazuje moju prethodnu tvrdnju: koalicija na vlasti ne samo što ne razmišlja o bilo kakvom traganju za rešenjem pitanja dostojanstvenijeg ustavnog položaja Vojvodine, nego najaktivnije – sistematski,postojano i do cinizma dosledno – radi na potpunom zatiranju ionako bednih ostataka njene inače fasadne autonomije.Ona perfidno,koliko i brutalno još od 2012. zatire sve što je vojvođansko – od njene multikultularnosti, preko samosvojne istorije i neporecivog političkog subjektiviteta Vojvodine do pokušaja zatiranja njenog osobenog regionalnog identiteta.

Kao jedna od meta «jogurt – revolucije» u Vojvodini, možete li reći ko je sve stajao iza te uspješno izvedene «kontrarevolucije», kako ste je nazvali?

Ja sam kontrarevolucijom nazavo ne samo “jogurt revoluciju”,nego ukupni program i politički proces kojim je prvo u samoj Srbiji, a potom iz Srbije izvršen udar na sve tekovine NOR i socijalističke revolucje u Jugoslaviji, upotrebljavajući pri tom termin revolucija kao teorijski, a ne ideološko –politički pojam.Dakle, kao istorijski zaokretni čin kojim su na prostoru Jugoslavije omogućeni krupni pomaci na planu ukupnog civilizacijskog razvoja svih njenih naroda i istorijskih pokrajina i jedinstveni domašaji u humanistikoj sadržini toga razvoja. Zbog toga i nasrtaj na te domašaje smatram civilizacijskom kontra – revolucijom, koja kao proces još nije dovršena.

”Jogurt revolucija” je oblik ostvarivnja te kontrarevolucije u Vojvodini, odnosno – posprdni naziv za “događanje naroda” i i tzv. ABR u Pokrajini, tačnije – za čin kojom je početkom oktobra 1988., nakon skoro desetogodišnje eskalacije sve otvorenijih i sve žešćih nasrtaja na njeno regionalno biće i njenu ustavnu autonomiju, brutalnom političkom prisilom ostvareno ne samo ukidanje te autonomije,nego i označen početak kraja avojevske Jugoslavije.

Pitate ko je sve stajao iza te politike? Pa,brojni važni činioci i akteri tadašnjeg političlkog života; naravno –na različite načine, a neki samo podsticajnim i prećutno dogovorenim nečinjenjem.

Naime, taj je udar počeo da se priprema u političko – državnim vrhovima Srbije još za Titova života, tačnije – skoro neposredno nakon usvajanja ustava1974 (Sećate li se famozne “Plave knjige”?). Već tada je taj vrh jasno stavio svima do znanja da se Srbija ne miri sa onim ustavnim promenama koje je u legitimnoj proceduri ne samo prihvatila, nego – sudeći po dvotomnoj knjizi Draže Markovića Život i politika – i najaktivnije sudelovala u njihovom formulisanju.

A odmah nakon Titove sahrane državnopolitičko vođstvo Srbije orkestrirano je – iz godine u godinu sve intenzivnije,i sve agresivnije – počelo da zahuktava pripreme za siloviti politički udar na autonomiju pokrajina, koji je i zvršen samo godinu dana posle Osme sednice.U momentu,dakle, kada je srbijanski politički vrh – sada predvođen bojovnikom kakav je bio Milošević – osigurao podršku zlosrećnih koliko i nedoraslih čelnika juoslovenske vojske. A što je ne manje važno – i prećutnu saglasnost paralisanog CKSKJ i otvoren pristanak teškim unitrašnjim podelama uzdrmanog Predsedništva SFRJ da na taj udar ne raeguje onako kako ga važeći ustav obavezuje. A osigurao je, bogami, i aktivnu ili “na način šutnje” vidljivu podršku čelnika ne samo Hrvatske, nego većine drugih jugoslovenskih republika. Oni su naivno mislili da će pristajnjem na prisilno ukidanje ustavne autonomije pokrajina “namiriti Srbiju” i “zaustaviti Miloševića”, iako su svi bili pravovremeno upozoravani, pa su prema tome znali da je udar na autonomiju pokrajina antiustavni čin i eo ipso i udar na avnojevske temelje savezne države. Uostalom, predpostavljam da bar Vama ne otkrivam ništa novo,jer je tadašnji političko – državni vrh Crne Gore prvi na vlastitoj koži osetio svu dubinu posledica oglušavanja o ta upozorenja i platio istorijski preskupu cenu te zablude.

Ja,zapravo, nisam bio – kako kažete – “jedna od meta jogurt – revolucije”, nego sam ubzo po povratku iz Londona,dakle već od karaja 1981. godine,zbog odrešitog suprodstavljanja javno i interno sve otvorenijoj politici revizije avnojevskih osnova druge Jugoslavije od čelnih ličnosti srbiijanskog državno –političkog vrha kvalifikovan politički i javno žigosan kao “ideološka perjanica vojvođanskog autonomaštva”.I od tada sve bezobzirnije satanizovan: kao “anti – Srbin”, kao “izdajnik srpskog naroda”, a posle jogurt revolucije i kao “remetilački faktor br.1 u Vojvodini i Srbiji”.Što, naravni,u ovakvim razgovorima ne bih ni pominjao da zbog tih kvalifikacija krupan životni ceh nije platila moja porodica i niz mojih prijatelja i saboraca.

Da li je vlast stranaka koje su 5. oktobra činile DOS imala drugačiji pristup kada je riječ o Vojvodini? (“U samom DOS – u i njegovim najvažnijim strankama ima daleko više suštinskog miloševićevizma, pa i radikalnog antivojvođanstva, nego što je u SFRJ bilo titoizma posle smrti Tita”, rekli ste u jednom intervjuu. Možete li objasniti o kakvom “radikalnom antivojvođanstvu“ je riječ?)

Mogao bih tvrdnje iz rečenice koju ste citirali veoma opsežno –i istorijski,i politički – da dokazujem ili obrazlažem,ali ne vidim potrbe za tim. Jer, elementarna je istina da je u postitovskom periodu,uprkos skoro ritualno ponavljanog slogana “I posle Tita –Tito!”,ubrzo posle njegove sahrane počela temeljita revizija one ideologije, i one političke platforme koja je suština titoizma. Uz važno uočavanje da u periodu od 1937. do raspada SKJ devedesetih u Jugoslaviji nije bilo drugog komunizma sem titoizma, pa je otuda antitioizam eo ipso uvek najdrastičiji oblik antikomunizama na prostoru druge Jugoslavije.

Već sam ukazao na paradoks da su kontrarevoluciju u Jugoslaviji osmislili i u prvoj njenoj fazi izvele nacionalističko – centralističke,odnosno nacinalističko – separatistički degenerisani komunisti,koji su zadominirali u vrhovima Saveza komunista u dve najveće republike, dok su im se komunistička vođstva u drugim istorijskim pokrajinama oportunistički ili prilagođavala,lavirajući između te dve opcije ili paktirajući sa jednom od njih. A rukovodstva koja su se toj puzajućoj kontrarevoluciji odlučnije pokušavala da suprodstave sa pozicija odbrane programskih opredeljenja SKJ i titoizma bila su izvrgnuta višegodišnjoj orkestriranoj javnoj satanizaciji kao “ rigidno birokratska”,kao “titoističko – kardeljevski pravoverna” ili kao “od naroda otuđena” ( Sećate li s one:a “Đe ti je baza, Orlandiću!”) ;sve dok udarima snaga ABR nisu oborena sa vlasti.Sa onim pojedincima u te dve Republike, a i u drugim,koji su se toj degenerisanoj antititovskj većini suprodstavljali,grubo se i bez milosti počelo obračunavati ubrzo nakon Titove smrt.Uostalom, nije li na jednoj od prvih sednica Predseništva SFRJ, samo par dana pošto je pred svetskim javnim mnjenjem govorio nad Titovim odrom, prosrbijanski orijentisani neprikosnoveni makedonski lider Lazar Koliševski, izjavio da je “dosta bilo politike slaba Srbija – jaka Jugoslavija”. Čije politike?

 A ako u traganju otkud raspomamljeni antititoizam već ranih osamdesetih analizirate forumske i javne govore čelnih ljudi Srbije iz tih godina – počev od Stambolića, preko D.Markovića i mlađahnog Miloševića do sve grlatije hučkaških javnih govora forumki ohrabrenih lidera disidentske nacionske opozicije – videćete koliko je udar na same osnove titoizma bio pažljivo pripreman i sistematski dozirano pojačavan. Pri tome su su arhitekti te,nominalno komunističke politike prevideli da će se, u meri u kojoj je sam proces činio sve rasprostranjenijom nacionalističku svest u širokm slojevima naroda, te snage oteti njihovoj kontroli i same povesti krvavo rastur – kolo kontrarevolucije. Na kraju krajeva,i sam način i proces urušavanja najvećeg Titovog dela – avnojevske Jugoslavije – govori koliko je zaparavo bilo titoizma posle Tita.

Sa miloševićevizmom posle pada Miloševića je, međutim,politički proces tekao sasvim drugačije,upravo zahvaljući jačanju antikomunuističkih snaga u nedrima popustičkog pokreta koji je on i predvodio, i oličavao.Oni najistaknutiji pojedinci iz te falange srpskog maspoka – ne retko u njega uključivani na mig režimskhi službi bezbednosti – ubrzo nakon prelaska na višepartijski sistem osnovali su svoje partije, koje su skoro sve bile još izrazitije nacionalističke i antikomunističke nego što je to bio sam SPS, nesumnjivo, inače, i antitioistički, i nacinalisičko – centralistički orijentisan.A te su partije u međuvremenu, u meri u kojoj je takav kakav je SPS potiskivan sa pozicija neprikosnovene vlasti,sve više zaposedale vlast, osuđujući Miloševića mngo više zbog toga što nije sproveo platformu miloševićevizma nego zbog same te platforme. To ne važi samo za srpske radikale, koji su pod pritiskom stranaka DOS oterani sa vlasti zajedno sa iskompromitovanim SPS,jer su uprkos svoga šovenonacionalizma bili njegov najpouzdaniji koalicioni partner,nego i za talibanski nacionalisičku partiju Vojislava Koštunice,za jako desno,a ultranacionalistički orijentisano krilo DS, kao i za niz manjih partija DOS.

Radikalni centralizam, pa sledstveno tome i radikalno antivojvođanstvo, bili su jedan od ključnih elemenata njihovih partiskih programa, pa otuda nije čudo što je DOS pre svih drugih obećanja koje je ponudio u svojoj izbornoj platformi “Ugovor sa narodom” prvo odustao od onog obećanja koje je dao građanima Vojvodine. A još je manje čudo što su upravo Tadićevi demokrati najžešće u Vojvodini agitovali za usvajanje sadašnjeg ustava Republike Srbije, kao čedo lako postignute nagodbe Tadića, Nikolića i Dačića sa njegovim autorom Koštunicom. Upkos činjenici da je on odbijen na ustavnom referendumu u Vojvodini i da je daleko izrazitije antivojvođanski od famoznog Slobinog “žabljačkog” ustava. Naravno, tome je na ruku jako išla i uprvo posle pobede DOS žestoko ispoljena sklonost tzv”vojvođanskih članica DOS” ka trgovačko – nagodbenjačkoj politici na štetu interesa Vojvodine, o čemu ovom prilikom ne bih opsežnije.

Za kakvu se Vojvodinu Vi zalažete?

Pre direktnog odgovora na to pitanje moram samo kratko da kažem da nikakvi pomaci oko rešavanja vojvođanskog pitanja na demokratski način i bez njegove internacionalizacije nisu ni ostvarivi, ni mogući dok je svest većinskog dela srbijanske nacinalne i dominantnog dela političke elite ophrvana centralistički velikodržavnim koncepcijama i srbo – nacionalističkom mitomanijom. Dok je stanje u srbijanskoj eliti takvo, kao što iskustvo devedesetih pokazuje, i svest velikog dela ne samo srbijanskog srpstva, nego i onog u Vojvodini i dijaspori robuje istom svetonazoru, koji postojano deseminiraju ne samo oni koji upravljaju državom, niti samo moćni mediji pod njenim uticajem i kontrolom,nego i ratoborački vrhovi SPC, stožerne institucije nauke, prosvete, i kulture, etc. A usled toga i političke stranke, čija je politika tom svetonazoru najbliža, uživaju neporecivo najveću i postojanu podršku aktivnog biračkog tela, što ekspanzionističko – nacionalističkim i srbocentralističkim garniturama na vlasti daje ne samo formalni legitimitet, nego i osećaj nesmenjivosti i prava na bahatu samouverenost.Ne jednom sam zbog toga javno isticao da u političkoj praksi našeg nominalno višestranačkog političkog sistema ima više jednoumlja nego što smo ga imali u nominalno jednopartijskoj državi. Slučaj aktuelne naprednjačke vlasti i koalicije koja od 2012. upravlja Srbijom drastično ove ocene potvrđuju.

Stoga Aleksandar Vučić, koji sada –zajedno sa SPS kao istorijskim grobarom Vojvodine kao neporecivog konstitivnog entiteta – Vojvodinom upravlja gaulajterski, sa osloncem na vidljivo korumpirane falange na svim nivoima sve bahatije naprednjačke svevlasti, radi sve što može da Vojvodinu zatre, da je trajno zadrži u statusu već dobrano izraubovane srbijanske kolonije i jedinog ratnog plena miloševićevsko – šešeljevske politike, da kao najizrazitie evrpopski deo Republike Sbije je ne samo totalno posrbi, nego i mentalno balkanizuje i “moravizira”.

To, naravno, sve više građana iz redova svih naroda koji ovde žive uviđa, pa ili beži iz zemlje ili se masovno povlači u potpunu pasivnost, kao vid ispoljavanja nezadovoljstava takvom politkom. Nažalost po Vojvodinu, i Vučić se nagodio sa liderima LSV, kao jedinom regionalnom parlamentarnom i sa vođama SVM kao reprezentativne partije najveće ovdašnje manjine, pa je raskorak između takvog političog raspoloženja naroda i subjektivne sposobnosti za organizovan i politički delotvoran otpor takvoj politici veći nego što je ikada bio.

Taj će otpor, po svemu sudeći, naravno – kad za to sazreju uslovi,artikulisati ne sada “relevantne” političke stranke, nego nevladine provojvođanske organizacije i za sada anonimne vanparlamentarne političke grupacije, među kojima su latentno najuticajnije one koje slede platfomu Četvrte vojvođaske konvencije. Poznato je,verujem, i Vama da sam ja jedan od eksponiranih sazivača te Konvencije i istaknutih promotora njene političke platforme. Njen je suštastveni slogan Nova vojvođanska ustavna inicijativa, a ne proskribovani poklič Vojvodina reublika,kao što joj režimski čelnici i mediji od njenog održavnja aprila 2012. do danas imputiraju. Suština te inicijative je, zapravo, borba za stvaranje političkih pretpostavki za postizanje novog istorijskog dogovora o konsolidovanju evropske, demokratske i moderne Republike Srbije, kao visoko decentralizovane i po meri svoje složenosti regionalizovane složene državne zajednice, koju tvore dva po mnogim istorijskim i ustavnopravnim svojstvima različita, ali na unutrašnjem planu ustavno ravopravna entiteta i njenim takvim institucionalnim ustrojstvom koje tu ravnopravnost i punu ustavnu anatomiju Vojvodine trajno osigurava.

Put do takve Srbije, i takve Vojvodine, prepun je prepreka,nepoznanica i ne malih uskušenja, koje može prevladati samo postojana i dosledna borba snažnog vojvođanskog pokreta u Pokrajini i narastanje proevropskih demokratskih snaga u Srbiji, uz jačanje svesti u oba entiteta da bez konsolidacije na tako dogovorenim ustavnim osnovama Republika Srbija ostaje nedovršena država, a nerešeno vojvođansko pitanje moćni generator njene unutrašnje nestabilnosti.

Vladajuće politike Srbije su i Vas, ali i sve one koji su tražili autonomiju Vojvodine, decenijama nazivali „izdajnicima“, „nepopravljivim vojvođanskim separatistima“, “komunjarama” i sl. Ta politika je “izdajnicima” i “mrziteljima Srba” proglašavala Hrvate, Slovence, Bošnjake, Albance, Crnogoce… Kako je moguće da je dio javnosti u Srbiji povjerovao u tu manipulaciju o vama, vojvođanskim Srbima koji su 19. vijeku stvarali Srbiju i njene kulturne institucije, kao o “izdajnicima” Srbije i srpstva?

Neki elementi za odgovor na ovo Vaše pitnje sadržini su već u dosada rečenom.

A što se tih etiketa koje ste naveli tiče – da Vam pravo kažem,na njh sam, kroz decenije borbi na javnoj i političkoj sceni, ne samo oguglao, nego postao skoro intakatan. Nisam,očito, poklonik one ruske narodne:”Ako celo selo tvrdi da si pijanac, lezi pa se valjaj..”Znam da na imprimatur na kvalitet moga srpstva niko nema pravo,niti da meru moga patriotizma mogu određivati ni unajmljeni,a nacinalno uspaljeni delatniici pera, ni važni politički dostojanstvenici, niti” očevi nacije “, ni “majke Srbije” ili nedodirljivi “ praočevi Partije”.Kao ni zapenušani akademici,ili bogoljubivi matičarii.. Sud o tome daje istorija, i to je jedini sud od koga iole odgovoran intelektualac i javni delatnik od integriteta treba da strepi.

Moram, u tom kontekstu, da ukažem na par ciničnih paradoksa. Prvi: proglašen sam odavno, još krajem 1981., za “ideologa vojvođanskog autonomaštva”, a da sve do 1988. nikada nisam govorio o problemima ustavnog položaja Vojvodine. I drugi – rukovodstvo vojvođanskih komunista etiketirano je i politički osuđeno kao separatističko, a ja za sedam godina koliko sam mu pripadao nisam nikada ni od jednog dostojansvenika Vojvodine čuo da Vojvodina ne treba da,po ravnopravnim i ustavom utvrđenim uslovima, bude sastavni deo Republike Srbije.A etiketirani smo tako, i još brutalnije satanizovani, zbog toga što smo pre svih drugh i u Jugoslaviji rekli da se kao vojvođanski Srbi i kao vodeći komunisti stasali u multinacionalnoj Vojvodini dubko ne slažemo sa politikom čije su premise da je srpski narod u jugoslvenskoj zajednici naroda neravnopravan, a Srbija kao republika ugrožena, da su te prmise neistinite, a ta politika ne samo antiavnojevska, nego i razbijačka i potencijalno pogubna po sve u Jugosalviji.

A što se ukupnog odnosa te elite prema panonskom srpstvu tiče – o čemu sam nedavno, povodom stogodišnjice prisajedinjenja Vojvodine Srbiji, opsežnije pisao – reći ću samo da je reč o zluradom falsifikovanju ukupne istorije srpskog naroda i stavljanju istorijskih nauka u poziciju ancilae srbijanske mitomanske svesti i njoj imanentne ekspanzionističke politike. Neki se istorijski aksiomi pri tome naročito opovrgavaju, poput istine da je panonsko srpstvo integralni deo ukupnog srpstva,koje je svoj identitet i formiralo, i branilo u ptpuno različitim,daleko više evropskim, nego azijatskim uslovima,pri tome uvek težeći držvnom jedinstvu sa Srbijom,čak i uprkos činjenice da je Vojvodina svoj politički subjektivitet ostvarila pre nego Srbija. Jasno je da se sve to čini samo zato da bi negirala njena neporeciva istorijska prava na osobeni položaj u državi Srbiji, i diskreditovale one vojvođanske elite koje od prisajedinjenja do danas insistiraju na tome da ni veliki deo vojvođanskih Srba, niti građana i građanki Vojvodine bilo koje nacionalnosti ne pristaju na to da u svojoj državi budu Srbii ili građani drugog reda.

Prošle godine Srbija je obilježila vijek od formiranja Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca. Kako je to Vama izgledalo?

Falsifikatorski kad je reč o istorijskoj istini o tom momentu u našoj istoriji, a glorifikatorski neumesno kad je reč o političim motivima i medijsim efektima tako osmišljenih vidova njegovog obeležavanja i poruka vladajuće političke elite koje su odašiljane.Prosto da čovek ne poveruje koliko se javnih institucija i”eksperata” velikosrpske provenijencije stavilo – i po onome što je grlato rečeno, i po onome što je orkestrirano prećutano – u službu aktuenih političkih potrba nazadnjačkih političkih vrhova,odnosno – u cilju mitomanske interpretacije samog čina prisajedinjnje i svega što mu je i prethodilo, i posle njega usledilo.

Tu naročito upada u oči prećutkivanje zloupotreba od strane Pašićeve vlade i princa – regenta Aleksandra izrazito prosrbijanskog nastrojenja tada vodećih vojođanskih Srba, a još više – nasilje koje je u ime prisajedinjenja izvršeno pre svega nad nad Crnom Gorom, ali i svim ostalim narodima koji su svojom voljomušli u sasatv Kraljevine Jugoslavije.

A sve to činil i čini u funkciji stvarnih političkih aspiracija današnje vladajuće srbijanske političke vrhuške. I svetovne, i duhovne. Ne samo u odnosu na Crnu Goru, nego i na BiH, pa i na Hrvatsku i, do kreščenda histerično, u odnosu na Vojvodinu.