Džokeri u rukama nacionalista

Ovaj tekst, čiji je autor Dr Branislava Kostić, predsednica Vojvođanskog kluba, je objavljen u Novom magazinu br. 62

Opoziciona Srbija živi od protesta do protesta. Od nove političke zvezde na siromašnom, a zasićenom političkom nebu Srbije, do njene glamurozne prodaje ili – odustajanja. Od novog Jankovića i Preletačevića, do recikliranog Đilasa, ja-sam-bio-predsednik Tadića, autodestruktivnog mangupa-sa-beogradskog-asfalta Trifunovića, zauvek-UN Jeremića, upravo-zrijućeg Jove Bakića… Srbija je, od izbora do izbora, sa protestima između, postala zemlja koja ne zna ni svoje granice, ni istoriju, republika s krunom, sekularna država u kojoj je crkva zaštićena kao beli medved, zemlja koja je pobrkala i izmešala heroje i kvislinge,
junake i zločince… Zemlja u kojoj je broj glasača duže od decenije veći od broja građana, nezaposlenost se (drastično) smanjuje masovnim odlaskom u inostranstvo, deca se leče SMS porukama, a najogavniji rijaliti gleda 2,5 miliona ljudi, 42 odsto građana Srbije (“urbana, ženska, muška, beogradska, ali i publika od 18 do 49 godina”).

Za to vreme Aleksandar Vučić polako i uporno cementira sistem “jedan čovek = jedna partija = jedno mišljenje = jedan sudija = jedan vlasnik”.

Kažu da nije sve u političkoj moći, da ima nešto i u znanju. Državu treba umeti napraviti. To je sistem koji je ili funkcionalan ili sklon padu. Aktuelni režim je, međutim, uspeo da ostvari još jedan podvig: da nefunkcionalnu državu toliko učvrsti, da nefunkcionisanje postane delatni princip koji se ustalio. I dok svakim svojim (šizofrenim?) govorom vođa sve više učvršćuje taj sistem, opozicija pokušava da bude veći nacionalista, veći manipulator, veći “marketingaš” od njega.

Za to vreme izvarana i umorna “građanska Srbija” polako shvata da su svi džokeri u rukama nacionalista. Vučić i Tači tkaju svoju “podelu teritorija”, čije rezultate strpljivo čeka Dodik, a sva trojica zaboravljaju da Sulejman Ugljanin nema ni jedan jedini razlog pod kapom nebeskom da ne kaže: “A Sandžak?”.

Rezon “lako ćemo sa Sandžakom”, samo je aktuelna verzija priče “lako ćemo sa Rugovom”, uz nepodnošljivo mirno zaboravljanje da posle kompromisu sklonog Rugove dolazi Tači. Što je taj sled događaja očigledniji, sve je izvesnije da će “opozicioni blok” napasti iz svih oruđa bilo koje rešenje za Kosovo. A, prihvatiće odmah i neizostavno Vučićevu verziju o “rešenju sukoba između Srba i Albanaca”, mada sve istorijske činjenice ukazuju na krajnje opasnu istinu da je, zapravo, u pitanju otcepljenje još jednog konstitutivnog dela nekadašnje SFRJ od preostale celine, koja se danas zove Republika Srbija. Prihvatajući još jedno prekrajanje istorije zarad “očuvanja interesa srpskog naroda na Kosovu”, uz elegantno stavljanje “srpskih svetinja” pod nedefinisani “međunarodni protektorat”, Srbija će, još jednom, realnost da svi odlaze od nje zamaskirati “kompromisnim rešenjem konflikta sa Albancima”. Glasno (i nefunkcionalno!) opoziciono “Kosovo je srce Srbije”, veliki vođa će svakako preživeti jer je većina onih koji te poklike i pesme znaju napamet kao očenaš ipak u taboru SNS.

Ceo taj politički cirkus da se “prizna” ono što je odavno realnost, možda bi i izazvao neku političku pometnju da je država Srbija uopšte politički, ekonomski i socijalno prisutna na Kosovu, osim u tih nekoliko “srpskih opština”, gde još samo kriminalci imaju interesa da sukob potraje.

Sve to ne bi bilo ni strašno ni neuobičajeno, da u Srbiji postoji gram organizovane građanske opcije koja ima realne političke šanse da, kad cirkus prođe, preuzme vlast u Srbiji i usmeri nas ka funkcionalnoj, modernoj, demokratskoj, pravnoj, decentralizovanoj, sekularnoj državi.

Građanska opcija je, međutim, na samrtničkoj postelji. Novca nema, volontera spremnih na rizik takođe, a dodatni razlog za depresiju je očigledna malobrojnost takvih opcija. Neki časni ljudi, kao Vesna Rakić Vodinelić, Srbijanka Turajlić, akademik Teodorović… založili su svoje ime i ideje za najmanje nacionalističko što u Srbiji postoji, svesni da je to više etički nego politički čin, što je za svako poštovanje. Ali politika ne počiva na časti već na moći. A logika, snaga istine, govor ljudi od imena i časti… u Srbiji nisu na ceni.

I pre nego što zaključite da je ovo još jedna žalopojka matorih intelektualaca koji se ne snalaze u novim vremenima, želim da kažem da, izgleda, svi zaboravljaju dve činjenice.

Prva je: u zemlji u kojoj je građanska opcija u hibernaciji, a desne opcije jačaju, javnost je uškopljena cenzurom medija, a izlizani političari pokušavaju da vaskrsnu, logično je da se pojavi i istinska leva opcija. Te mlade levičare ni pozicija ni opozicija nisu hteli da vide kad su organizovali proteste u Beogradu, Novom Sadu i još nekoliko gradova posle predsedničkih izbora 2007. Tada su svesno žmurili na “šetalicu” s parolom “Protest protiv diktature kapitalizma!”, “Protiv sistema”, ali su na protestima 2018/2019. morali da primete parole “Neću sendvič – hoću revoluciju!”, “Dole Vučić – dole kapitalizam”…

Kada su pretučena dva novosadska studenta iz “Združene akcija krov nad glavom”, i vlast i opozicija su se “pravile mrtve”, dok nije pretučen mladi Dejan Bagarić, zbog koga je opozicija morala da reaguje jer je u pitanju i njihov član, i jedan od organizatora protesta, mada i jedan od momaka iz “Krov nad glavom”. Na protestu u Novom Sadu, koji je opozicija podržala, jasno se videlo da kompromisa između mladih levičara i “zvanične opozicije” nema i ne može biti. Ali, ti “neki novi klinci” saradnju i ne traže. Lutaju, lupaju glavama o brojne zidove, dovijaju se kako znaju i umeju, hrabro se (fi zički!) suprotstavljaju policiji i izvršiteljima i svima nam drže lekciju iz upornosti, hrabrosti i nepristajanja. Tipujem na njih. Jer, mlake razlike koje nude poštovane, ali nemoćne “građanske opcije” izmanipulisanim građanima nisu dovoljne. Njima treba istinski bunt.

Druga činjenica koja se zaboravlja jeste: osim Beograda i prostora ispod Save i Dunava, u Republici Srbiji zvanično postoji i Vojvodina. I vlast i opozicija radije govore o “severu Srbije”, o Novom Sadu… zaboravljajući da je Vojvodina preživela i nadživela razne garniture vlasti. I opstala. Bez podrške iz Beograda, od 1988. naovamo. Kao jedini preostali multikulturalni, multinacionalni i multijezički prostor, koji je većinski okrenut antifašizmu u Srbiji. Trenutno se čini da Vojvodina ćuti. A zaboravlja se da je to samo govor koji Beograd ne ume da čuje. Ni onaj pozicioni niti ovaj drugi – opozicioni. Jer ne žele da ga čuju. A Vojvodina će, nakon rešenja “pitanja Kosova”, ostati jedini konstitutivni element SFRJ čiji status nije (adekvatno) rešen. Zlonamernici bi rekli: kad “ode” Kosovo, Vojvodina će postati jedini konstitutivni elemenat bivše SFRJ koji se nije osamostalio.