Autonomija Vojvodine u geoplitičkom kontekstu stabilokratije

Dr Boris Varga – izlaganje na IV sednici Saveta Vojvođanskog kluba, 7. novembra 2019.


Autonomija Vojvodine degradirana je od 2013. godine u naglom obrtu demokratske tranzicije Srbije prema autokratiji, koje još popularno nazivaju stabilokratijom. Pod izgovorom očuvanja Ustava Republike Srbije i poništavanjem velikog dela Statuta Vojvodine iz 2009. odigrava se centralizacija Srbije na koju nisu zabeležene veće reakcije na domaćem, a ni na međunarodnom nivou.

Iako ne postoji jasan odgovor na pitanje postoji li društveni zahtev za autonomijom Vojvodine i kakva je građanima autonomija potrebna, neophodno je razmotriti spoljnu i unutrašnju političku dinamiku koja ima neposredni uticaj na Vojvodinu. Ova kroki-analiza bavi se uzrocima nepovoljnih međunarodnih okolnosti ne samo po autonomiju Vojvodine, već i po multinacionalni i građanski model organizovanja zajednica na Balkanu. Posledice krize političkog rešavanja odnosa Beogarada i Prištine već sada su vidljive i nasuprot vojvođanskom pozitivnom primeru iz SFRJ, vode u buduću etničku enklavizaciju regiona. Zato ova analiza uključuje i konkretne preporuke po pitanju usklađivanja unutrašnjih aktivnosti sa međunarodnim akterima po pitanjtu buduće autonomije Vojvodine.

Geopolitičke okolnosti koje nisu povoljne po status autonomije Vojvodine:

1) Koncept evropskog regionalizma prestao je da bude privlačan nakon secesionističkih tendencija unutar EU (Katalonija, Škotska, kao i najava novih referenduma u Ujedinjenom kraljevstvu nakon Bregzita). Poziv na ostvarivanje koncepta “Vojvodina Republika” u federalizovanoj Srbiji ne predstavljaj realan društveni zahtev u Pokrajini, već želju manjine koja u korist najviše ide srpskim nacionalistima;

2) Militantni separatizam izazvao je bezbednosnu krizu u tranzicionim državama (Srbija Kosovo, Ukrajina – Donbas, Moldavija – Transdnjistrija i Gruzija – Abhazija i Juža Osetija). Države koje su skoro tri decenije u tranziciji prete da prerastu u države stalne geneartore krize. Zato zapadne zemlje neće težiti da podrže ideje od kojih postoji rizik da izazvovu nove krize;

3) Pojava evropskog populizma govori o deficitu demokratije koji ne ide u prilog praksama decentralizacije i demokrastke liberalizacije. Novo buđenje “nacionalne svesti” i konzervativnih ideja u Evropi nikako ne doprinosi ideji “Evrope regiona”. Regionalizam se trenutno smatra istrošenom idejom;

4) Stabilokratija – popularno nazvani politički pristup zapadnih političara tranzicionim autokratijama u jugoistočnoj Evropi najnepovoljnija je okolnost za razne vrste autonomija, a posebno po Vojvodinu. Vučićev režim ispunjava svoj bivši “radikalski san”, uklanjajući sve simbole građanske autonomne Vojvodine i njene antifašističke borbe – od ukidanja VANU do promene naziva grada Zrenjanin;

5) U okolnostima stabilokratije i pojave tendecija međunarodnog tretiranja Balkana kao simbioze etničkih enklava, novih etničkih podela i “razgraničenja” – decentralizovana Srbija i građanska Vojvodina ne nameće se kao rešenje kod licemernog Zapada. Centralizacija Srbije od 2012. ostala je na međunarodnom planu nezapažena ili svesno ignorisana. Šta više, Vojvodina je s međunarodne tačke gledišta postala moneta za potkusurivanje srpskih nacionalista za gubitak Kosova. Osporavanje dve trećine odredbi Statuta Vojvodine od strane Ustavnog suda Srbije 2012/13. godine, u rezultatima istraživanja nivoa demokratije Freedom House Nations in Transit NIT ostalo je neprimećeno i nezabeleženo, ali nije bilo adekvatnih reakcija ni od strane drugih uticajnih zapadnih spoljnopolitičkih aktera. Monitoring demokratije u tom periodu, od 2013. do 2015, ne beleži nikakve promene po pitanju pojačane centralizacije Srbije u kategoriji demokratskog upravljanja na lokalnom nivou, koji se bavi odnosom demokratije i decentralizacije. Od izveštaja 2005. godine takvi rezultati su konstantni[1], a godine u kojima su ukinute odredbe Statuta Vojvodine spadaju u period (2010–2017) kada su u tom istraživanju čak i malo poboljšane ocene Srbije na polju decentralizacije (NIT 2013–2017), što ne odražava realno stanje. Bez obzira na to što ni međunarodne analize o stanju demokratije ne prepoznaju centralizaciju kao problem demokratske tranzicije Vojvodine i Srbije, taj trend dugoročno za njih predstavlja opštu štetu.

Zaključci i preporuke:

Postavlja se sledeća pitanja: Prepoznaje li Zapad u prethodnim iskustvima autonomije Vojvodine neko rešenje za demokratizaciju Srbije ili potencijalni zametak za razvoj građanskog društva? Ima li autonomija Vojvodine ikakvu podršku „spolja“?

Evo nekoliko konkretnih preporuka po pitanju usklađivanja unutrašnjih aktivnosti sa međunarodnim akterima po pitanjtu buduće autonomije Vojvodine koje bi “Vojvođanski klub” mogao da preuzme:

  1. Podrška stabilokratije i rešavanje problema po etničkom ključu ne može biti dugoročna strategija Zapada i EU za Zapadni Balkan i neminovno će se takav pristup završiti domincijom nacionalističkih stranaka, autokrata i populista, što se već sada ispoljava u praksi. Skoro uspostavljenom kosntantnom procesu približavanja i integracije Srbije i Republike Srpske jedna od alterantiva je međunarodna podrška građanskim i multinacionalim teritorijalnim konceptima, što bi pitanje Vojvodine moglo da posle dve decenije vrati u fokus međunarodnih aktera;
  2. S obzirom na to da su oskudne detaljne analize o posledicama zaokreta između razvoja i poništavanja autonomije Vojvodine, potrebno je pre svega napraviti detaljnu analizu stvaranja i obnove autonomije Vojvodine (iz 1974. i 2009), kao i negativne posledice poništavanja i ograničavanja autonomije iz 1990. i 2012. godine. Studija bi trebala da obuhvati i izradu Elaborata obnove autonomije Vojvodine, odnosno sveobuhvatne strategije uz pomoć međunarodnih partnera, koja je realna za buduću realizaciju. To uključuje i novo definisanje autonomije Vojvodine u Ustavu Srbije;
  3. Neophodno je formiranje svojevrsnih ekspertskih parainstitucija vojvođanskih ustanova i instituta društvenih nauka i kulture „u senci“, po ideji sličnoj onoj kakvu je imala „Grupa 17“ pre „Petog oktobra“, sa namerom da nakon sticanja političkih uslova takve institucije Pokrajina zvanično osnuje i finansira. Iako drastično izmenjen, takve mogućnost još uvek pruža Statut Autonomne pokrajine Vojvodine iz 22. maja 2014. godine, u članu 17. se navodi: “U okviru svojih Ustavom i zakonom utvrđenih nadležnosti, AP Vojvodina osniva ustanove u oblasti, među ostalom, nauke, kulture, obrazovanja” (Statut APV, 2014);
  4. Građanski koncept vojvođanske autonomije je trenutno purgerska urbana ideja u Novom Sadu i još u nekim vojvođanskim gradovima. Svest i ideju o važnosti autonomije Vojvodine neophodno je proširiti i na lokalni nivo, pre svega na okružne i opštinske centre putem nevladinih organizacija (poput “Vojvođanskog kluba”) i građanskih koalicija. To podrazumeva organizovanje mreže srodnih i povezanih organizacija, organizovanje debata, tribina i konferencija uz pomoć stranih partnera i međunarodnih organizacija. Jednom rečju – mobilizacija vojvođanskih intelektualaca, ali i svih onih koji su spremni da podrže novu autonomiju Vojvodine kao svetovni i evropski humanistički projekat sa temeljima antifašističkog legata iz SFRJ;

Od političkih subjekata – stranaka, pokreta i koalicija kakav je Vojvođanski front – koje učestvuju na pokrajinskim i republičkim izborima i koje su spremne podržati veći stepen autonomije Vojvodine tražiti napismeno, u predizbornim platformama i programima da će podržati obnovu autonomije Vojvodine i stvoriti nove institucije, a u slučaju dolaska na vlast da će realizovati predizborni program i sprovesti ga u delo. Vojvođanski klub bi trebao da ima ozbiljne partnere među političkim akterima, uz pomoć kojih će na političkoj sceni realizovati svoje ideje; to bi trebao da bude suptilan proces sa obostranim interesom da politička arena ne prožme tu najstariju vojvođansku nevladinu organizaciju

[1] U godinama 2005–2009 konstantna je ocena 3.75, a 2010–2017 ocena 3.50.


Autor je politikolog i novinar. Detaljnija biografija na: www.borisvarga.com. Kontakt: boris.varga@gmail.com