Branislava Kostić: Statutarno ubijanje Vojvodine

22. april 2014., Autonomija.info

Zatiranje svega vojvođanskog

Prestonički, ali i naši vojvođanski mediji, u analizi Nacrta novog Statuta Vojvodine, većinom se bave najočiglednijim ukidanjima vojvođanskih prava, kakvo je ukidanje Novog Sada kao glavnog grada Vojvodine; preimenovanje Vlade Vojvodine u Izvršno veće; brisanje Srema, Banata i Bačke kao sastavnih delova Vojvodine; ukidanje Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, ili se bave zlokobnim najavama dvoglavih orlova na mirnoj zastavi Vojvodine… Za to vreme, pravni stručnjaci se prevashodno bave analizom zaklonitosti i pravne utemeljenosti pojedinih članova Statuta. Nama laicima, tako, ostaje da pokušamo da shvatimo razloge, suštinu i posledice ovog procesa naknadnog upodobljavanja legalno i legitimno donetog Statuta Vojvodine.

Svaki ozbiljniji uvid u Odluku Ustavnog suda, pokazuje da razlozi kojima se rukovodi ovaj akt nisu pravne, već političke prirode. Osnovni razlog je, svakako – ukidanje autonomije Vojvodine, odnosno uspostavljanje jednoobrazne unitarne države, bez specifičnosti u bilo kom njenom delu, kako bi se njome lakše moglo upravljati iz jednog centra. Suština ovog procesa je u stavu da je državu potrebno tako strukturirati i urediti da se njome što efikasnije upravlja iz jednog centra, od strane jedne partije, odnosno – jednog čoveka. Istorija nas uči da su takvi procesi praćeni uklanjanjem opozicije i da su uvek znak početka uspostavljanja nekog oblika diktature. U modernim vremenima, od tridesetih godina dvadesetog veka na ovamo, dodat je još jedan preduslov bez koga nema prave diktature, ili je bar nema na duži rok. Ta nova karika modernih diktatura je ovladavanje medijima, što podrazumeva upravljanje medijima koji pristanu na poslušnost i eliminisanje medija koji ne prihvate poslušnost. Po pravilu, uvek se zadrži par dirigovanih medija koji fingiraju neposlušnost, kako bi se stvorio ventil za nezadovoljne, posebno za one iz obrazovanijih slojeva – da imaju gde da objavljuju svoja saopštenja, analize i proteste. Kako je takvo upodobljavanje medija u Srbiji već obavljeno, većinu medija i ne zanima koja je suština, odnosno koje su posledice ovakvog upodobljavanja Statuta. Po Vojvodinu, ali i po Srbiju. A ono što ne zanima medije, po prirodi stvari – ne zanima ni javnost.

Ako su nam, za razliku od medija koji se prave nemuštim, jasni razlozi i suština Odluke Ustavnog suda, sa posledicama nije tako. Posledice je, naime, još uvek teško sagledati, jer pored očiglednih i kratkoročnih, svakako postoje i one manje očigledne, koje će se ispoljavati postepeno i sveobuhvatno. Većina građana vidi samo ove kratkoročne i direktne posledice. Zato će se i razumevanje javnosti oko toga šta zapravo znači, ili šta će značiti, ovakvo kvazilegalističko ubijanje Vojvodine, dešavati postepeno, kao što je to bivalo sa Kosovom. Više od dve decenije se Srbijom orilo „Kosovo je Srbija“ i „Kosovo je srce Srbije“, da bi danas i najtvrdokorniji nacionalisti polako shvatali da je Kosovo – Kosovo, a Srbija – Srbija (o srcu više niko i ne razmišlja). Zato mislim da nije preterano, već racionalno – pretpostaviti da će i ovaj pogubni atak na Vojvodinu imati snažne i dalekosežne posledice. I po Vojvodinu i po Srbiju.

Čini se da je značajnom delu pravnika i ogromnoj većini političara, bez obzira na stranku kojoj pripadaju, ceo ovaj proces upoodobljavanja Statuta Vojvodine sa odlukom Ustavnog suda razumljiv, razuman i neminovan. Laicima i građanima generalno – nije. Iz prostog razloga što pravne norme nisu rezultat prirodnih zakona koje moramo bespogovorno poštovati, ako hoćemo da preživimo. Pravne norme su izraz htenja društva. Donose ih ljudi da bi lakše i bolje živeli zajedno, da bi njihova zajednica bila bolje i efikasnije organizovana, da bi ljudi u njoj bili zadovoljniji. Shodno tome, ljudsko društvo vremenom menja one pravne norme koje mu ne odgovaraju i uvodi nove. Teorijski, menjaju se one norme koje su štetne (za celu zajednicu, ili za njen deo), posebno ako se radi o normama koje ni na koji način nisu korisne ni za zajednicu, ni za njen deo.

U tom kontekstu je zanimljivo na koji način Srbiji kao zajednici koristi to što Novi Sad više neće biti glavni grad Vojvodine, ili što će se vojvođanska Vlada zvati Izvršno veće, ili što će Srem, Banat i Bačka (zasad) opstati samo kao tri ravnopravna elementa grba Vojvodine, odnosno kao tri simbolične zvezde na njenoj zastavi, dok će iz Statuta biti dosledno izbrisani?

Hoće li se u Srbiji zbog toga živeti bolje, hoće li biti više radnih mesta, hoće li građani Srbije imati veće plate ili penzije, hoće li im život biti lepši? Neće, naravno. Zvuči kontraproduktivno i pomalo bezobrazno, ali mi dozvolite da pitam i ovo: „Hoće li bilo koja od ove tri nabrojane stvari smanjiti autonomiju Vojvodine?“ Budimo relani – NEĆE! Pa zašto se onda I TO menja? Ima samo jedno logično objašnjenje: Da se Vojvodina ponizi i da se zatre sve što je vojvođansko! Čak i u članovima Nacrta Statuta u kojima se ništa suštinsko ne menja, izraz Vojvodina, ili pridev vojvođanski, se zamenjuju sa pojmovima Pokrajina i pokrajinski. Može li biti očiglednijeg dokaza da nije cilj samo ukidanje autonomije Vojvodine, već potpuno brisanje Vojvodine i svega što je vojvođansko?

Odlukom Ustavnog suda, Vojvodini se oduzimaju sve ozbiljnije nadležnosti i to je dosta sistematično sprovedeno u celom Nacrtu. Dobar primer je ukidanje prava na donošenje strategije razvoja Vojvodine. Po važećem Statutu (član 34.) Skupština Vojvodine je, između ostalog, bila nadležna za donošenje „strategije razvoja poljoprivrede, šumarstva, vodoprivrede, privrede i drugih oblasti iz nadležnosti AP Vojvodine“. U Nacrtu novog Statuta stoji da će Skupština ubuduće donositi, citiram „programske i planske dokumente, u skladu sa Zakonom i planskim dokumentima Srbije“. Time se jasno stavlja do znanja da se Vojvodina, uz mnoštvo malih začkoljica u gotovo svakom članu izmenjenog Statuta, potpuno planski upodobljuje centralnoj Srbiji. Svaka različitost se dosledno eliminiše i to postaje nova pozicija Vojvodine, koja će ubuduće imati praktično isti nivo kompetencija kao i bilo koja opština.

Imajući sve navedeno i mnogo toga što nije navedeno u vidu, pred nama je nekoliko novih pitanja, mada se čini da se većina Vojvođanskih političara ovih dana suočava samo sa jednim pitanjem: čime začiniti ljigavu krastavu žabu od novog Statuta, da bi je lakše progutali? Mi koji nismo političari, ali se (svako na svoj način) borimo za Vojvodinu, ne vidimo ni jedan razlog da im se gutanje te gnusobe bilo čime olakša. Naprotiv! Čini nam se da je sasvim u redu da im taj zalogaj, makar – zastane u grlu.

Moguća su, međutim i bar tri, malo ozbiljnija pitanja. Prvo je: „Da li neko danas još veruje da će pod Vučićem biti moguće doneti novi Ustav, u kome će Vojvodini biti dat viši stepen autonomije nego što je imala po Ustavu iz 2006. godine?“ Drugo je: „Da li je neophodno izvršiti usklađivanje Statuta Vojvodine sa odlukom Ustavnog suda?“, odnosno – ima li načina da se ospori sama odluka Ustavnog suda – pred domaćim, ili međunarodnim institucijama? Načina, uprkos tvrdnjama mnogih „zvaničnih pravnih stučnjaka“ – ima! Pitanje je samo – zašto to niko nije iskoristio? (Vojvođanski klub je u tom pravcu preduzeo neke korake, za koje se nadamo da će uroditi plodom, ali se čini da niko drugi nije ništa preduzeo. Zašto?) Treće pitanje bi moglo biti: „Ako je jasno da je Odluka Ustavnog suda, zajedno sa svojim kvazipravničkim zakonskim i kvazi Ustavnim utemeljenjem, u stvari politički, a ne pravni akt, da li je neophodno na taj politički akt odgovoriti izradom Statuta koji doslovno (čak i malo više od toga) poštuje sve što u Odluci stoji?“. Drugim rečima – zašto bi Skupština Vojvodne stavljala sama sebi i svima nama, omču oko vrata? Kako bi to rekli preci vojvođanskih Bosanaca, za vakta ovog vezira Autonomija Vojvodine je viđena za ukidanje. Ali zašto bismo je mi sami ukidali? Zašto bismo sami sebe lagali: a) da je Vojvodina nastala na tlu Srbije, b) da nikad pre Ustava iz 2006. godine nije ni postojala, c) da svi mi u stvari nismo građani i građanke Vojvodine, već samo građani i građanke Srbije iz Vojvodine? Odgovornost je uvek na većinskoj nacionalnoj zajednici. Zato svi, a pre svega vojvođanski Srbi, moraju da se upitaju: odakle nama pravo da mirno predamo i položimo Vučiću pod noge ono za šta su se naši preci zalagali ne decenijama, već doslovno – vekovima? Ako to dozvolimo, kako ćemo, ako ne pognute glave, ići ulicama nekada Glavnog grada Vojvodine, stideći se ne samo pred decom i unucima, već i pred samima sobom?

Na kraju, ostaje još jedno pitanje, koje se nameće svima nama: ŠTA ĆEMO SA ONIMA KOJI DIGNU RUKU ZA USVAJANJE TAKVOG, SRAMOTNOG, STATUTA VOJVODINE?

(Uvodna reč predsednice Vojvođanskog kluba dr Branislave Kostić na Govornici Vojvođanskog kluba)