Antifašistička Vojvodina u Srbiji – zemlji koja je izjednačila Fašizam i Antifašizam

Dr Branislava Kostić

Mnogo je nesrećnih okolnosti koje su pratile nastanak Republike Srbije kao samostalne države. Te okolnosti nisu bile samo okvir u kome je država Srbija stvarana, već i potka na kojoj je njeno ustrojstvo istkano.

Jedna od takvih okolnosti je činjenica da moderna država Srbija nije nastala odlukom/voljom svojih građana, već raspadom SFRJ, koji je Srbija nastojala da spreči na sve načine, uključujući i rat. Zahvaljujući ovoj okolnosti u Srbiji je primetan izostanak pozitivne motivacije značajnog dela građana, koji svoju zemlju doživljavaju kao odbačenu od strane zemalja u okruženju, koje su se opredelile (i izborile) za samostalni razvoj.

Sledeća nesrećna okolnost je način na koji je Srbija, nakon poluvekovnog komunističko-socijalističkog društvenog, ekonomskog i političkog razvoja (ponovo) ušla u višepartijski sistem parlamentarne demokratije, a s njim i u kapitalizam. Činjenica da je Srbija prešla na višepartijski sistem u uslovima objektivnog ratnog stanja, nezavisno od toga što u ratu nije zvanično učestvovala, umnogome je odredila suštinske karakteristike parlamentarnog života u Srbiji s kraja dvadesetog veka, ali i tokom ovih prvih decenija dvadeset prvog veka. Javnomnenjska komunikacija u uslovima društvenih kriza i ratova je, u svim zemljama, nezavisno od karakteristika političkog sistema, obeležena dominacijom propagande, isključivošću, prisustvom stigmatizacije i govora mržnje, diskvalifikacijom neistomišljenika i praksom u kojoj se neistomišljenik doživljava kao neprijatelj. Takva praksa je, po pravilu, praćena insistiranjem na „patriotizmu“, koji se dokazuje lojalnošću, nezavisno od ispravnosti poteza koje preduzima država, odnosno njeni organi. Zahvaljujući činjenici da je višepartijska parlamentarna demokratija u Srbiji nakon komunizma/socijalizma nastajala u takvim okolnostima, postalo je uobičajeno da se ratna retorika, propaganda, govor mržnje i razne vrste „patriotskih ucena“ koriste i u komunikaciji između političkih stranaka, ali i u komunikaciji stranaka i javnosti. Dokaz za to je i današnja politička scena Srbije, kojom dominira propaganda, cenzura i autocenzura nad medijskim sadržajima, a govor mržnje i isključivost se uvek ponovo vraćaju na scenu, zajedno sa retorikom koja više liči na ratnu, nego na civilizovan govor u cilju boljeg razumevanja i nalaženja dobrih političkih rešenja. Neskloni dramatično agresivnoj komunikaciji, Vojvođani od devedesetih godina na ovamo, ne uspevaju da nađu model komunikacije kojim bi svoje interese i ciljeve za koje se zalažu predočili vlastima u Beogradu, ali i građanima Srbije. Istovremeno, zbog svog specifičnog istorijskog razvoja, sastava stanovništva i želje da ne pokažu „manjak patriotizma“ Vojvođani su prečesto bivali uhvaćeni u zamke „patriotskih ucena“ u kojima su nastojali da, nasuprot svojim realnim interesima, dokažu da su lojalni državi Srbiji.

Treća karakteristika okolnosti, u kojima je nastajala Republika Srbija kao moderna država, je model prelska sa socijalističkih ekonomskih odnosa, u kojima je titular vlasti bila radnička klasa, na ekonomski sistem kapitalizma, koji su građani dočekali oduševljeno i potpuno nespremno. Nepostojanje klasičnih sindikata koji zastupaju interese radničke klase, nedostatak svesti o realnom položaju radnika u zemljama u kojima kapital tek osvaja ekonomske pozicije, nepostojanje stabilnih pravnih normi koje bi zaštitile radnike i procese rada i omogućile transparentnu „vlasničku tranziciju“, doveli su do tajkunske privatizacije, obeležene korupcijom i nedostatkom interesa za opstanak privrednih subjekata koji su privatizovani. Ista, potpuno netransparantna i štetočinska praksa primenjena je na industriju, ali i na prirodne i druge resurse, poljoprivredna gazdinstva, šumarstvo, vodoprivredu… što je Vojvodinu dovelo do pogubnog stanja ne samo u poljoprivredi, već i u svim drugim oblastima privrede. Vojvodina je ostala bez NIS-a, ali i bez nadležnosti nad najvećim delom svojih bogatsava, a na kraju je ostala i bez značajnog dela plodnog zemljišta koje je iznajmljeno ili prodato Ujedinjenim arapskim emiratima. Sa pozicije jednog od najrazvijenijih delova SFRJ, „lokomotive razvoja“, Vojvodina je spala na poziciju nerazvijenog regiona u Srbiji.

Pored svega navedenog, okolnost koja u psihološkom i političkom smislu najviše koči zalaganje Vojvodine i Vojvođana za neophodan stepen autonomije Vojvodine, je sadržana u činjenici da je Srbija, od osamdesetih godina prošlog veka, nastojala da potvrdi i pojača svoju vlast na Kosovu, uz ponavljanje mantre „Kosovo je srce Srbije“. Osnovna politička floskula, koja je odražavala ovaj stav, je bila da Srbija mora da spreči „separatističke snage na Kosovu“, koje žele da ga ocepe od (majke) Srbije. U tom kontekstu, i svaki zahtev za većom autonomijom Vojvodine u startu je stigmatizovan kao „separatistički“, čime je Vojvodina unapred bila diskreditovana u pogledu iznošenja podataka i argumenata u korist potrebe za svojom autonomijom.

U takvim okolnostima, od građana Vojvodine je uvek zahtevana dodatna lojalnost, koja se morala ogledati i u višestrukim potvrdama da nisu separatisti, odnosno da se ne protive scenariju koji je, objektivno, bio sveden na pljačku Vojvodine. U takvim okolnostima „žrtvovanje“ Vojvodine i Vojvođana je bilo očekivano i smatrano potvrdom da je „Vojvodina deo Srbije“, što se verbalno potvrđuje sve češćim izbacivanjem imenice Vojvodina i prideva „vojvođanski“, čak i iz Statuta Vojvodine.

Na kraju, jedna od najznačajnijih i najtragičnijih okolnosti izgradnje moderne srpske državnosti, je nasilno i nekritičko izjednačavanje partizanskog i četničkog pokreta, čime je naneta ozbiljna i trajna šteta ideji antifašizma u Srbiji. Nacionalističke snage u Srbiji devedesetih, koje su se zalagale za ostvarivanje ideje „velike Srbije“, zapravo su u modernom vremenu pokušale da primene staru ideju o velikoj, etnički čistoj Srbiji, koju je zastupao i četnički pokret Dragoljuba Draže Mihajlovića.

Devedesetih godina dvadesetog veka, ponovo su prizvane iste te ideje, čija osnova je nesumnjivo veoma bliska fašizmu. I tada, kao i u vreme II Svetskog rata, borba za veliku Srbiju je podrazumevala i borbu za etnički čistu Srbiju, uz poželjno proterivanje svih ne-Srba. Konačno, zakonsko izjednačavanje četnika i partizana, uz nastojanje da se rehabilituju i druge kvislinške snage, koje su u toku drugog svetskog rata bile na strani fašističkih okupatora, dovelo je do toga da danas Srbija predstavlja jednu od retkih zemalja čiji građani nemaju jasnu predstavu o razlici između fašizma i antifašizma. To, svakako, ima dalekosežne posledice po uspostavljanje sistema vrednosti u sadašnjem, ali i u budućem vremenu. Istovremeno, radi se o razumljivom procesu, jer se očito radi o naknadnom davanju legitimiteta onim snagama koje su današnji vlastodršci veoma glasno podržavali tokom devedesetih. Problem, koji je sa ovim pitanjem direktno povezan, a Vojvodina se sa njim nezaobilazno suočava, je nekritičko odbacivanje svega što ima veze sa „komunizmom“, što za mnoge u Srbiji znači i odbacivanje autonomije Vojvodine kao „produkta komunizma“, a posebno odredbi Ustava iz 1974. godine.

srbija srbimaPri tome se, svakako, zanemaruju osnovne istorijske činjenice, počev od te da Vojvodina kao entitet nije nastala na tlu Srbije, da su građani Vojvodine svojojm voljom odlučili da uđu u sastav Srbije, kao elementa federacije koja se stvarala (što važi i za odluku iz 1918. godine, kao i za odluku iz 1945. godine), odnosno da Vojvodina nije nastala kao rezultat decentralizacije Srbije, te joj Srbija pravo na autonomiju ne može ni oduzeti.

Zbog spleta okolnosti u kojima je Vojvodina stvarana, pod Austrougarskom, dražava Srbija je, nezavisno od vrste vlasti koja je u njoj bila, oduvek nastojala da nekako „izjednači“ taj „prečanski deo“ sa „normalnom Srbijom“ ispod Save i Dunava, odnosno da izjednači i potre razlike između nekadašnjeg „turskog“ i „evropskog“ carstva. Vojvođanska multietničnost, multikonfesionalnost i multijezičnost, tako prirodne u Vojvodini, bivale su je neobične i nepoželjne u ostatku Srbije, te su zato i tumačene pre kao slabost, nego kao vrednost koju treba poštovati. Srbija je višenacionalna i višekonfesionalna zajednica, koja nema razvijene mehanizme za uspostavljanje razumevanja između većinske nacije i mnajinskih zajednica. Kako su ratovi koji su vođeni devedesetih imali nacionalni predznak, ovakva praksa neuspostavlljanja valjanih mehanizama za smanjenje nacionalizma i jačanje etičkih vrednosti u društvu, stvara dodatne tenzije u društvu. Vojvodina tradicionalno ima uspostavljene takve mehanizme, koji postepeno gube značaj i ulogu, zahvaljujući permanentnoj centralizaciji Srbije, kojom se, korak po korak, oduzima sve više nadležnosti „nižih organa“ i lokalne zajednice.

U u međuvremenu je Srbija postala država koja je, uz ogromne teškoće, svojom voljom ušla u neku verziju liberalnog kapitalizma. Ta nesvakidašnja, čini se neodrživa verzija, podrazumevala je brisanje svih, pa i pozitivnih elemenata koji su uspostavljeni u vreme socijalizma, u koje je bez diskusije spadala, recimo, ravnopravnost polova u svim oblastima, veoma niska stopa kriminala, visok procenat zaposlenosti, zaštićenost marginalnih društvenih grupa i – svakako – etnička ravnopravnost. Uz to, sistem vlast čili jedini legitimni naziv je partoktratija, doveo je do potpunog partijskog odlučivanja u svim oblastim, od zapošljavanja i privatizacije, do investicija i kadrovske politike u državnim službama, uključujući i pravosuđe, zdravstvo, školstvo i javne servise.

U toj i takvoj Srbiji, Vojvodina nema svoje normalno i adekvatno mesto i to je suštinski problem sa kojim se danas susrećemo. Da je država Srbije uređena, demokratska zemlja koja poštuje ljudska i građanska prava, sekularna država koja štiti i poštuje sve konfesije i etničke zajednice, obezbeđuje ravnopravnost u zapošljavanju, korišćenju zdravstvene zaštite, obrazovanju i šansama za napredovanje, da je zemlja u kojoj se neguje i podržava privredni razvoj i privrednici koji ga ostvaruju, položaj Vojvodine unutar Srbije bi bio manje bolno pitanje, jer bi i građani Vojvodine mogli da ostvaruju interese i ciljeve koji su uslov dostojanstvenog života svakog od nas. Ovako, uz pljačkašku privredu, tretman Vojvodine kao okupirane teritorije, uz stalne pokušaje da se od Vojvodine uzme, da se njen privredni razvoj zaustavi, dodatno „oglobi“ i zakine (čak i na Ustavom odobrenim sredstvima), vremenom dovodi do jačanja autonomaškog pokreta i podizanja nivoa zahetava, kako bi se obezbedili preduslovi da se uspostavljena prava Vojvodine i Vojvođana zaista i poštuju.

Zato danas, umesto nekadašnjih zahetava koji su predstavljali neznatno modifikovane i modernizovane stavke iz Ustava iz 1974 godine, imamo veoma glasne zahteve za statusom Vojvodine Republike unutar federalne Srbije. Iza ovakvih zahteva zapravo se nalazi potreba da se nadležnosti Vojvodine jasno definišu Ustavom, kako bi se njena prava zaštitila od zakidanja, do kojih dovodi svaka promena vlasti u Republici Srbiji.

Kuda će nas to odvesti? Čini se da su najverovatnija dva scenarija. Jedan podrazumeva izgradnju države Srbije kao istinski demokratskog društva socijalne pravde i uslova za nesmetan i slobodan ekonomski, politički i socijalni razvoj, uz maksimalno poštovanje kulturne, ekonomske i političke specifičnosti multinacionalne Vojvodine, te njenog prava na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast na svojoj teritoriji, uz poštovanje zajedničkih, ustavom definisanih interesa i opredeljenja države Srbije. Drugi scenario se zasniva na daljem produbljivanju nerazumevanja, uz sistematsko gušenje autonomije Vojvodine i njenih nadležnosti. U slučaju tog scenarija, moguće je pretpostaviti da se zahtevi za povećanim stepenom samostalnosti Vojvodine u odnosu na Srbiju neće zaustaviti na zahtevu za status Vojvodine Republike u federalnoj Srbiji. Polazeći od stava da takav scenario nije dobar ni za Srbiju, ni za Vojvodinu, u ime Vojvođanskog kluba izražavam nadu da će u vremenu koje je pred nama doći do istorijskog sporazuma, koji će rezultirati novim Ustavom Srbije, u kome će Vojvodina imati položaj koji joj po istorijskim i pravnim osnovama pripada, a zbog njenih specifičnosti joj je neophodan.

 

Tekst će biti objavljen u Zborniku (izlazi krajem decembra 2015), koji obuhvata govore i radove izrečene na dva skupa, koje je Društvo za istinu o NOB i Jugoslaviji organizovalo, povodom obeležavanja 70 godina od oslobođenja od fašizma.