Obren Markov: Vojvodina mora da iznedri jaku političku opciju

Ja sebe, već duže vremena, najbliže opisujem kao vojvođanskog separatistu. Mislim da je vreme za iskrenost u odgovoru na ovo pitanje, baš zato što je ovako teško vreme. Naravno, za Vojvodinu je idealna pozicija bila ona koju je imala po Ustavu iz 1974., ali te države u kojoj je taj Ustav postojao i mogao da postoji više nema i neće je skoro biti. Ostala je samo Srbija, mala, siromašna, poluluda, zatucana, sa snažnim religijskim uticajem, korumpirana, politički nezrela. Nacionalistička i sa nakaradnim i preterano pojednostavljenim sistemom vrednosti. U njoj nema mesta za ideju složene države.

Srbija – kada to kažem, mislim njena politička elita, koja je sada dobrim delom iz Bosne – nikada neće zaista prihvatiti Vojvodinu sa izvršnom, sudskom i zakonodavnom vlašću, odnosno nikada neće prihvatiti Srbiju kao federativnu državu. Čak i da se federativna Srbija nekim čudom ostvari, takva država bi sve vreme bila napadana i urušavana iznutra i verovatno ne bi preživela prvu veću krizu. I onda bi već ista ili eventualno sledeća generacija morala opet da vodi ovu istu borbu, iznova i iznova. Praktično bismo bili zemlja unutrašnjeg zamrznutog konflikta, osuđena u najmanju ruku na nazadovanje. Takva država se troši u stalnim sukobima oko istih osnovnih pitanja sopstvene konstitucije, umesto na pitanja kako da se napreduje, organizaciono, finansijski, ideološki, kulturno.

Pročitaj ceo prilog >>

Miroslav Mika Antić – Vojvodina

Volim je od štala do neba, od blata do pšenice, toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša, vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice, tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša, gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali, gde su starice tepale i pragove branili golim šakama, pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli, pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, – tu Vojvodinu bogomojačku, i bezbožničku, i ivnsku, belju od jaganjaca, crnju od paljevina, tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku, kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina, pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba, ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara, zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav – volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica, jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama, i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica večito će lepršati nad našim umornim glavama. I volim je prosjačku pred crkvama, nedeljama u ritama, i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima, i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, čas raspusnu, čas pitomu, i birtijašku, što osvanjiva štucajući pod stolovima, pa Vojvodinu bečku i varmeđsku, sa tuđim barjacima pred četama, K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama, ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu, obešenu o bandere, probušenu po čelima, uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu, i partizansku, kad je oktobra donela proleće selima, volim je koliko je zla i dobra.... Pročitaj ceo prilog >>

Dragan Bunović – Naša Vojvodina

Dižem fraklić, dižem pehar, dižem čašu Za Vojvodinu našu!   Za ravnicu lepoticu, za sremicu, banaćanku i bačkulju za majčicu oranicu za nebo oca pa šta košta, da košta!   Dižem fraklić, dižem pehar, dižem čašu Za Vojvodinu našu!   Za ravnice lepotice, Za Srpkinje, Mađarice, Slovakinje, Hrvatice, za Rumunke i Rusinke i ovdašnje Ukrajinke. Za Romkinje putene i Bunjevke rumene. Za sve vere i nacije.   Plaćam! Ko šta pije?   Dižem fraklić, dižem pehar, dižem čašu Za Vojvodinu našu!   Srem, Banat i Bačka – tri srca junačka nekad beše, sad se tužno smeše. Pokupiše njive naše i salaše pokidaše uspomene i sećanja na jaruge i prašinu na mirisnu Vojvodinu. Tambura nam nema žica u pušnici paučina u buretu nema vine al’ nam živi Vojvodina.   Plaćam! Ko šta pije?   2.   Dižem fraklić, dižem pehar, dižem čašu Za Vojvodinu našu!   Čeg’ me trta ‘beš mi boba šta mi osta od života, šta mi osta od anšloga? Jedno srce tugovano, oko ljudski isplakano i na fruškoj i na bregu i u ritu, bagremari, kotobanji i dudari. U duši mi ima nade od Palića pa do Save vojvođani istu slavu slave. I racku i šokačku, i mađarsku. i svaku inu – ko voli Vojvodinu!   Plaćam! Ko šta pije? Pa šta košta, da košta!   Dižem fraklić, dižem pehar, dižem čašu Za Vojvodinu... Pročitaj ceo prilog >>

Đorđe Fišer – Vojvođanin

Prosečan Vojvođanin zna da je Vojvodina poznat poljoprivredni kraj, ali veruje da je vreme da on postane i poznat poljoprivredni početak. Prosečan Vojvođanin brzo nauči lekcije ali ne voli kad mu je dele, jer ne voli nikakve deobe. Pameti mu nije zafalilo, pa zato veruje: u Boga, u vlast, u zemzadrugu, i FK Vojvodinu, i Srpsko narodno pozorište, u Ustav i-tane mu gosino! On u isto vreme psuje: i Boga, i vlast, i zemzadrugu, i FK Vojvodinu i Srpsko narodno pozorište, i Ustav i-tane mu gosino. Prosečan Vojvođanin nema ništa protiv: Lepe Breme, agrominimuma, seksa, lokalnih izbora, statistike, brzih pruga i protiv kneževine Monako. Prosečan Vojvođanin i kad ima-nema ništa protiv. Prosečan Vojvođanin ima traktor, ali kad zatreba-ume da potegne i kuku i motiku. Prosečan Vojvođanin peva kad hoće, zviždi kad mu dođe. On je lep kad je lep, ali je gadan kad je gadan. Prijatelje bira, ali ga neprijatelji nerado biraju. Taki jer je uvrnut, pa većma vole pupušku neg pušku, a opet, ume da opali po labrnji. To, kanda, zato što više voli da mu puca prsluk nego da mu pucaju iznad glave. Prosečan Vojvođanin može da nema košulju, ali ne može da nema komšiju, kome će i oca i mater, ali i leba i soli. On ume da živi ko Bog, ali i da umre ko čovek, on oće da da rod, ali neće da da njivu! Prosečan Vojvođanin veruje da mir može da rodi na svakoj njivi Božijoj, samo ako ga dobro zalivaš, pleviš, okopavaš, i čuvaš od štetočina, a opet, ne veruje da je lebac bolji od kenjera ili kruva, jer pšenica ne zna... Pročitaj ceo prilog >>