Da li je Srbija blizu ukrajinskog scenarija ?

Razočarani korupcijom, bahatošću tajkuna i nesprovedenim reformama ukrajinski birači su na izborima 2010. godine kaznili „narandžaste revolucionare“, Juliju Timošenko i Viktora Juščenka, i glasali za Viktora Janukoviča i njegovu prorusku partiju.

Samo tri godine kasnije u Kijevu su buknuli novi masovni protesti protiv kriminalne oligarhije koji su doveli do još jedne ukrajinske revolucije, zbog koje je predsednik Janukovič morao da pobegne iz države. Na pitanje da li se u Ukrajini problemi rešavaju na ulici, ukrajinski analitičari najčešće odgovaraju – kriminalna i korumpirana vlast ne može drugačije da se smeni.

Balkan je Rusiji uvek bio moneta za potkusurivanje

Rusija je danas izolovana, pod sankcijama je zbog aneksije Krima i učešća u ratu na istoku Ukrajine, njoj je i te kako Srbija potrebna, zbog interesa. I to je ruski kontinuitet: Srbija joj je potrebna da bi mogla da se na Balkanu takmiči sa drugim velikim silama, odnosno sa Zapadom. Njen prvorazredni interes u ovom trenutku je Kosovo. Rusiji je potreban zamrznuti konflikt, odnosno otvoreno pitanje da bi preko njega mogla da vrši svoj uticaj na Balkanu, da destabilizuje Evropu, da ga koristi u trgovini sa Zapadom.

Obren Markov: Vojvodina mora da iznedri jaku političku opciju

Ja sebe, već duže vremena, najbliže opisujem kao vojvođanskog separatistu. Mislim da je vreme za iskrenost u odgovoru na ovo pitanje, baš zato što je ovako teško vreme. Naravno, za Vojvodinu je idealna pozicija bila ona koju je imala po Ustavu iz 1974., ali te države u kojoj je taj Ustav postojao i mogao da postoji više nema i neće je skoro biti. Ostala je samo Srbija, mala, siromašna, poluluda, zatucana, sa snažnim religijskim uticajem, korumpirana, politički nezrela. Nacionalistička i sa nakaradnim i preterano pojednostavljenim sistemom vrednosti. U njoj nema mesta za ideju složene države.

Srbija – kada to kažem, mislim njena politička elita, koja je sada dobrim delom iz Bosne – nikada neće zaista prihvatiti Vojvodinu sa izvršnom, sudskom i zakonodavnom vlašću, odnosno nikada neće prihvatiti Srbiju kao federativnu državu. Čak i da se federativna Srbija nekim čudom ostvari, takva država bi sve vreme bila napadana i urušavana iznutra i verovatno ne bi preživela prvu veću krizu. I onda bi već ista ili eventualno sledeća generacija morala opet da vodi ovu istu borbu, iznova i iznova. Praktično bismo bili zemlja unutrašnjeg zamrznutog konflikta, osuđena u najmanju ruku na nazadovanje. Takva država se troši u stalnim sukobima oko istih osnovnih pitanja sopstvene konstitucije, umesto na pitanja kako da se napreduje, organizaciono, finansijski, ideološki, kulturno.

Novi praznici Vojvodine – pokušaj ubistva sa predumišljajem

Teško je pronaći mesto u Evropi gde lakše uspeva i više se isplati mržnja prema vlastitoj sredini i društvu u kome se živi – od Vojvodine. Dovoljno je deklarisati se kao protivnik njene ideje, samobitnosti, istorijskog trajanja i političkog subjektiviteta i uspeh je, paradoksalno, u njoj samoj, zagarantovan.

“Ko tamo desnom korača? Leva! Leva!”

Juna 1968. policija nije ušla ni u jednu zgradu fakulteta, ili studentskog doma, tokom sedam dana trajanja štrajka i demonstracija studenata. Poštovana je autonomija univerziteta, nikome na pamet nije palo da menja zakon i izmeni način izbora fakultetske uprave. Na Filozofskom fakultetu koji je predvodio pobunu 1968. tri godine kasnije je za dekana izabran Dejan Medaković, kao neformalni pripadnik opozicione nacionalističke alternative. Takođe, verovati da policija nije upala 1968. na pobunjene univerzitete zahvaljujući dosetkama i trikovima nekih od profesorskih predvodnika pobune, naivno je i glupo. Neki od njih, otpišimo im deo na poodmakle godine, hteli bi upravo u to da nas ubede.

Nije dobro Vojvođanima bagrenje lomiti

Ako je Vojvodina ratom osvojena, onda je odnos Srbije prema Vojvodini kao prema okupiranoj teritoriji donekle razumljiv. Većina osvajača se ne trudi da razvije osvojene teritorije, već nastoji da iz njih izvuče maksimum kroz nekontrolisanu eksploataciju resursa, surovu poresku politiku i slično, pretežno uz pomoć svojih kadrova, jer se u kadrove sa osvojene teritorije nema poverenja. Da bi se učvrstila vlast, osvajači najčešće planski naseljavaju „svoje“ stanovništvo na osvojenu teritoriju i omogućavaju mu dominaciju nad „domorocima“. Između dva rata, Vojvodina je prolazila kroz takav proces.

Trenutna stranica: 2 od ukupno 812345...Poslednja »