31. juli – Dan političkog konstituisanja Vojvodine

31. juli – Dan političkog konstituisanja Vojvodine

30. jula 2018. godine,
U Novom Sadu, glavnom gradu Vojvodine

U godini kada se kao srpski nacionalni praznik obeležava stogodišnjica priključenja Vojvodine Srbiji, smišljeno se izostavlja datum kada je Vojvodina konstituisana  kao samostalni politički entitet: 31. juli 1945. godine.


Dana 31. jula 1945. godine, na zasedanju Skupštine izaslanika naroda Vojvodine, koju su činili predstavnici sedam njenih naroda: Srbi, Mađari, Hrvati, Slovaci, Rumuni, Rusini i Jevreji, Vojvodina je konstituisana kao politički entitet u savremenim granicama i sa zvaničnim nazivom Autonomna pokrajina Vojvodina. Tom Odlukom Skupštine izaslanika naroda Vojvodine, koja je štampana u Službenom listu Vojvodine, Srbi, Mađari, Hrvati, Slovaci, Rumuni, Rusini i Jevreji  su zvanično priznati kao konstitutivni narodi koji su stvorili Autonomnu pokrajinu Vojvodinu, kao samostalan politički entitet! To se ne sme nikada zaboraviti! Vojvodina nije i nikada ne sme biti „pokrajina srpskog naroda i ostalih građana“, kako je Ustavom definisana cela Srbija. Vojvodina je konstituisana kao višenacionalna, ne samo u smislu procentualnog prisustva više nacija, već kao politički entitet koji je zvanično konstituisalo više naroda!

Tek nakon donošenja te odluke, ista Skupština je, nakon rasprave, mogla doneti i odluku kojom se odgovorilo na ključno pitanje: da li će Autonomna pokrajina Vojvodina ući u Jugoslaviju kao samostalna, ili u sastavu neke od republika? Uprkos idejama Žarka Zrenjanina, koji tada više nije bio živ, Dude Boškovića (na čije stavove se na Skupštini posebno usmerio Jovan Veselinov – Žarko) i drugih, na zasedanju je pobedila ideja da se Vojvodina priključi Republici Srbiji i sa njom zajedno uđe u novu Jugoslaviju.

Upravo u godini kada se obeležava stogodišnjica „prisajedinjenja iz 1918.“ moramo biti svesni istorijskih činjenica. Između ostalog i te da je, na osnovu odluka međunarodno priznate Privremene Narodne Skupštine, novonastala država – Demokratska federativna Jugoslavija, imala međunarodno priznat kontinuitet sa Kraljevinom Jugoslavijom, ali da u pogledu unutrašnjeg uređenja države nije bilo nikakvog kontinuiteta. Naprotiv! Zato je bilo neophodno da zvanični organi nezavisne/samostalne Vojvodine (!) donesu odluku o priključenju Autonomne pokrajine Vojvodine Srbiji, jer bez nje Vojvodina ne bi bila sastavni deo Srbije, niti Jugoslavije. Odluke Skupštine izaslanika naroda Vojvodine verifikovao je AVNOJ na svom trećem zasedanju 10. avgusta 1945, istog dana kada prerasta u Privremenu Narodnu Skupštinu Demokratske Federativne Jugoslavije – najviše zakonodavno i predstavničko telo nove Jugoslavije, koje je imalo i puno međunarodno priznanje svih članica Antifašističke koalicije.

Zbog Odluke Skupštine izaslanika naroda Vojvodine donete 31. jula 1945. godine, ni jedna nacionalna zajednica u Vojvodini NEMA PRAVA da se odrekne svojih legitimnih konstitutivnih prava prema Vojvodini! Narodi Vojvodine ne mogu biti „manjine“. Oni su konstitutivni narodi Autonomne pokrajine Vojvodine i toga prava se ne smeju niti se mogu odreći, uprkos dnevno-političkim interesima njihovih samozvanih političkih predstavnika!

Ova odluka nas, takođe, obavezuje da se borimo za legitimna prava i položaj Vojvodine u Srbiji. Vojvodina nije ušla u sastav Srbije kao bezlična teritorija, već kao konstituisana Autonomna pokrajina Vojvodina, koja iz toga crpi svoja istorijska, ekonomska, (više)nacionalna, kulturna i druga prava.

Od 1988. godine na ovamo sve vlasti u Beogradu su se prema Vojvodini ponašale kao prema okupiranoj teritoriji i dovele Vojvodinu do potpuno izraubovane pokrajine kojoj uskoro više neće imati šta da se uzme.

Predlog da se  31. juli proglasi kao praznik Vojvodine nedavno je odbijen na Skupštini Vojvodine. Zato nećemo ponovo davati takav predlog, niti pokušavati da se sada borimo za taj datum.

Naš zadatak je da se borimo za promenu vlasti, za promenu principa na kojima se vlast zasniva i za osnaživanje naših vojvođanskih snaga, kako bi postale suštinski respektabilne i za Beograd i za međunarodnu zajednicu. Tek tada, kada se izborimo za adekvatnu poziciju Vojvodine u Srbiji, za sopstvenu zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, za pravo Vojvodine da samostalno ubira poreze na svojoj teritoriji, za pravo da svojim bogatstvom raspolažemo u skladu sa svojim interesima; za građansku, decentralizovanu, bogatu Vojvodinu, tek tada ćemo na miru i s ponosom moći da slavimo 31. juli kao Dan političkog konstituisanja Vojvodine.

Do tada – Vojvođani, zbijmo redove, važna je borba pred nama! A Vojvodine će, setimo se šta je govorio Vasa Stajić –  biti samo onoliko koliko bude borbe za nju.

 

Za Vojvođanski klub, Predsednica
Dr Branislava Kostić

Nije dobro Vojvođanima bagrenje lomiti

Nije dobro Vojvođanima bagrenje lomiti

Objavljeno u listu „Danas“, 15. juna 2018.

Rubrika „Lični stavovi“
U pitanju je izvod iz izlaganja Branislave Kostić na savetovanju „Vojvodina i Srbija – 100 godina posle (1918 – 2018)“ koje je održano 7. juna u Novom Sadu


Iz ove jednostavne činjenice sledi da pre sto jedne godine Vojvodina nije bila deo karte Srbije, već je upotpunjavala kartu jedne sasvim druge države. Ipak, većina građana Srbije „oduvek“ je podrazumevala da je Vojvodina deo Srbije, zanemarujući činjenicu da odvajanje dela teritorije jedne države i priključenje drugoj, nikada u istoriji nije predstavljalo jednostavan čin. Po pravilu, takva prekrajanja granica se dešavaju nakon ratova, kada pobednici uzimaju i deo teritorije poraženih, ili na osnovu „prava na samoopredeljenje naroda“. U slučaju Vojvodine to se desilo nakon „velikog rata“, koji je Austrougarska izgubila, a Srbija dobila. Danas, kada obeležavamo stotu godinu od „priključenja“ Vojvodine Srbiji imamo obavezu da postavimo pitanje: da li je Vojvodina ratom osvojena, ili je priključena Srbiji na osnovu prava naroda na samoopredeljenje? Podrazumeva se da je u oba slučaja to priključenje imalo podršku velikih sila, kao što ga je imalo i ukupno rastakanje Austrougarske kao poražene carevine.

Ako je Vojvodina ratom osvojena, onda je odnos Srbije prema Vojvodini kao prema okupiranoj teritoriji donekle razumljiv. Većina osvajača se ne trudi da razvije osvojene teritorije, već nastoji da iz njih izvuče maksimum kroz nekontrolisanu eksploataciju resursa, surovu poresku politiku i slično, pretežno uz pomoć svojih kadrova, jer se u kadrove sa osvojene teritorije nema poverenja. Da bi se učvrstila vlast, osvajači najčešće planski naseljavaju „svoje“ stanovništvo na osvojenu teritoriju i omogućavaju mu dominaciju nad „domorocima“. Između dva rata, Vojvodina je prolazila kroz takav proces. Samo godinu dana nakon „prisajedinjenja“ u „Zastavi“, listu novosadskih radikala, osvanuo je članak pod nazivom „Plači, Vojvodino!“, u kome, između ostalog stoji: „U naše pitome krajeve slegoše se čete pljačkaša… te nemilice počeše isisavati srž i sokove zaprepašćene… Vojvodine…“. Vojvođanski Srbi veoma brzo su shvatili da nemaju ista prava, niti iste mogućnosti kao Srbi iz „stare Srbije“. Ni u pogledu zapošljavanja u državnoj službi, niti u tretmanu poljoprivrede, niti po pitanju poreza koji su razrezani Vojvodini. Nekoliko godina nakon teksta u „Zastavi“, revolt Vojvođana je toliko narastao da je, u organizaciji poznatog somborskog radikala Jovana Joce Laloševića doneta Somborska rezolucija, u julu 1932. godine, u kojoj se definiše stav „Vojvodina Vojvođanima“. Samo pet meseci kasnije, decembra 1932. godine, udružena vojvođanska opozicija donosi Novosadsku rezoluciju. Ta rezolucija poslužila je kao platforma da se sredinom 1935. godine formira Vojvođanski front, u čijem programu je iznet zahtev da se država uredi na federativnoj osnovi i da jedna od federalnih jedinica bude Vojvodina (Banat, Bačka i Baranja sa Sremom). Žarko Jakšić, jedan od lidera samostalnih demokrata, tada je govorio: „Država će nam biti mirna i za razvoj sposobna samo u slučaju ako svaka pokrajina u okviru iste i jednake samouprave bude na korist zajedničke domovine sama određivala svoju sudbu i stajala pod upravom svojih sinova… Za Vojvodinu odlučno tražimo apsolutno isti položaj koji Hrvatska traži za sebe… Vojvodina se ne da gaziti ni dalje eksploatisati“.

Iako se Srbija prema Vojvodini ponašala kao prema okupiranoj/osvojenoj teritoriji, Vojvođanski Srbi su bili direktni istorijski svedoci i učesnici događaja koji najdirektnije svedoči o tome da Srbija nije osvojila Vojvodinu ratom! Ti ljudi su bili učesnici Velike narodne skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji koja je donela istorijsku odluku o „otcepljenju od Ugarske“ i priključenju Kraljevini Srbiji! Primera radi, upravo je Jovan Lalošević, prvi poznatiji vojvođanski „autonomaš“ bio i prvi predsednik „Narodne uprave“ (vlade), izabran na istoj toj Skupštini.

Odluka o priključenju današnje Vojvodine, kao zasebne istorijske celine – Kraljevini Srbiji, doneta je novembra 1918. godine, odlukama Velike narodne Skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Bačkoj, Banatu i Baranji (25.11.1918.) i Velikog narodnog zbora u Rumi (24.11.1918.).

Odlukama te dve skupštine Vojvodina se ocepila od „Ugarske“ i priključenjem unela u Srbiju svoju teritoriju (Banat, Bačku, Baranju i Srem). Delovi te odluke glase: „… proglašuje se danas 12. (25) novembra 1918. na Velikoj narodnoj skupštini, na osnovu uzvišenog načela narodnog samoodređivanja otcepljenim, kako u državno-pravnom, tako i u političkom i privrednom pogledu od Ugarske… Priključujemo se Kraljevini Srbiji, koja svojim radom i razvitkom ujamčava slobodu, ravnopravnost i napredak u svakom pravcu, ne samo nama, nego i svima slovenskim pa i neslovenskim narodima, koji sa nama zajedno žive… “ Odluka je, znači, doneta kao manifestacija „uzvišenog načela narodnog samoodređivanja“.

Zašto se, onda, Srbija prema Vojvodini ponašala kao prema osvojenoj teritoriji?

Zašto se i danas, nakon sto godina, vlast Republike Srbije i dalje ponaša prema Vojvodini kao prema ratom osvojenoj teritoriji?

I, najvažnije: imaju li današnji Vojvođani pravo da državi Srbiji, u okviru koje danas postoji Vojvodina, postave to pitanje, a da ne budu proglašeni za separatiste?

U tom jednostavnom pitanju sadržana su mnoga: zašto je nakon 1988. godine prekinut privredni rast Vojvodine, zašto je privreda Vojvodine od jednake sa Slovenijom dovedena do ispod srbijanskog proseka, ko je odgovoran za rasprodaju vojvođanske zemlje stranim i domaćim tajkunima, zašto se sistematski otuđuju i surovo eksploatišu vojvođanski resursi, zašto ni posle 12 godina od Ustava nije donet zakon o finansiranju Vojvodine, zašto se ni jadnih 7%, zagarantovanih Ustavom Vojvodini ne isplaćuje, dokle će poljoprivreda Vojvodine trpeti zbog toga što je agrarna politika Srbije skrojena po meri stočarske i brdovite, a ne po meri ratarske i ravničarske; zašto je vlasti stalo do toga da grad Zrenjanin, umesto imena vojvođanskog antifašiste, partizana i borca za prava Vojvodine u budućoj Jugoslaviji, zameni imenom kralja Petra I, priznatog i poznatog srpskog junaka i oslobodioca iz vremena kada je Srbija bila država u kojoj nije bilo Vojvodine (Vojvodina je samo 5 dana bila u sastavu Kraljevine Srbije, od 25. novembra do 1. decembra 1918.); zašto se traži da novi most u Novom Sadu ponese ime kralja Aleksandra, kada je u pitanju vladar koji je uveo Šestojanuarsku diktaturu, zabranio rad stranaka i parlamenta, doneo zloglasni Oktroisani ustav, uveo dvostruko oporezivanje u Vojvodinu i izazvao revolt koji je i vojvođanske Srbe najodanije ideji „prisajedinjenja“ naterao da kažu „Vojvodina Vojvođanima“; zašto vlast u Srbiji govori o „srpskoj Vojvodini“ i „severnoj srpskoj pokrajini“, kada se zna da je Vojvodina i u momentu priključenja i danas (uprkos sistematskoj i planskoj izmeni etničke strukture Vojvodine), bila i biće multinacionalna, multireligijska i multikulturna…?

Uz sva ova pitanja, čini se da vlastima u Srbiji treba uputiti i poruku: bagrem se u Vojvodini na raznim jezicima vojvođanskih naroda različito zove, ali se istom ljubavlju na svim jezicima štiti. Zato nije dobro Vojvođanima bagrenje lomiti. Ni pre sto godina, ni danas.

Predsednica VK na tribini u Novom Pazaru

Predsednica VK na tribini u Novom Pazaru

Predsednica Vojvođanskog kluba Dr Branislava Kostić je 10. maja bila gost na tribini „Autonomija – formula opstanka“. Tribina je održana u Novom Pazaru, u organizaciji SDA. Osim predsednice VK, na tribini su govorili i politički analitičar sa Kosova Azem Vlasi i poslanik SDA u Skupštini Srbije, Enis Imamović. Domaćin tribine (ali ne i govornik) je bio Sulejman Ugljanin.

Tribina je veoma dobro organizovana i veoma dobro posećena. Ispostavilo se da domaćini znaju dosta o Vojvođanskom klubu, mada malo manje o idejama koje on zastupa, tako da je ovo bila odlična prilika da se steknu novi prijatelji i novi poštovaoci naših ideja.

Zahvaljujući angažovanju člana Predsedništva VK Dragomiru Jankovu, Predsednica je domaćinima i g. Vlasiju predala po komplet knjiga o Vojvodini, autonomiji Vojvodine, idejama VK i IV Vojvođanske konvencije.

„Slobodna Evropa“ i lokalni mediji su korektno preneli izjave Predsednice VK, dok je tekst o ovom događaju u Novostima očigledno nedobronameran – ali drugačije od njih niko nije ni očekivao.


 

Još o ovome iz štampanih medija: