Preminuo Prof. dr Veselin Lazić, osnivač, počasni član i član Saveta Vojvođanskog kluba

Veselin Lazic fotografijaOtišao nam je još jedan velikan Vojvodine – prijatelj, uvaženi kolega, prof. Univerziteta, čovek neiscrpne energije i volje. Bio je istrajan i uporan u radu na očuvanju kulturno-istorijske, tehničke i duhovne, materijalne baštine Vojvodine. Ponekad i neshvaćen, kao i većina vizionara koji su ispred svoga doba, bio je čovek koji je obrazovao 30 generacija studenata Poljoprirednog fakulteta u Novom Sadu. A takođe i buduće generacije koje će u štampanim knjigama i časopisima koje je on inicirao i uredio naći inspiraciju i podsticaj za nastanak jedne bolje i napredne Vojvodine.

Rođen je 1936. godine u Bačkom Brestovcu. Kao seosko i salašarsko dete, od malena je zavoleo ovu našu nepreglednu ravnicu i to je odredilo njegov životni put.

Diplomirao je 1960. godine na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, kao student prve generacije, a na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Zagrebu magistrirao je 1970, te doktorirao 1975. godine.

Radio je kao agronom u poljoprivrednim preduzećima u Vojvodini, od 1961. do 1966. godine. Na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu je prvo bio asistent, a zatim i profesor na predmetima Poljoprivredne mašine i Eksploatacija poljoprivredne tehnike, od 1970. do 2002. godine. Imao je korektan i očinski odnos prema studentma, pa su mu posle vrata svih poljoprivrednih gazdinstava bila otvorena.

Na Poljoprivrednom fakultetu je dao ogroman doprinos razvoju struke poljoprivredne tehnike time što je pored nastave decenijama vodio Vojvođansko društvo za poljoprivrednu tehniku, (kao sekretar, tri decenije) i Jugoslovensko naučno društvo za poljoprivrednu tehniku (kao predsednnik). Organizovao je brojne naučne i stručne skupove tih društava, bio urednik časopisa Savremena poljoprivredna tehnika, Agricultural Engineering, Revija Agronomska saznanja, Agronomska revija, kao i urednik zbornika radova međunarodnih simpozijuma Jugoslovenskog društva za poljoprivrednu tehniiku i savetovanja stručnjaka poljoprivredne tehnike Vojvodine. Time je on praktično okupljao i vodio naučne radnike, kao i sve inženjere poljoprivredne tehnike na poljoprivrednim kombinatima i privatnim gazdinstvima u Vojvodini.

Osnovao je i 30 godina bio predsednik Kulturno-istorijskog društva Proleće na čenejskim salašima (PČESA) u Novom Sadu, a po odlasku u penziju ostao je na toj dužnosti . Bio je član Matične komisije VANU,urednik Enciklopedije Vojvodine za oblast Etnologija, sekretar udruženja poljoprivrednika Klub 100 plus. Urednik je od 2008. sajta www.agroplus.rs iz oblasti agronomske struke i kulturno-istorijske baštine Vojvodine. Mesečna poseta je oko 30.000.

Evo naslova knjiga koje je inicirao i uredio Veselin Lazić a koje je izdala PČESA u ediciji Kulturno-istorijska baština Vojvodine:

Stari čenejski salaši, Dud, Bagrem beli, Konji vrani, Žito, Divljač i lovstvo Panonije, Vojvođanski svatovi, Seoske i salašarske škole, Stari zanati u Vojvodini, Paorske kuće, Ej salaši, Tija voda, Komšija pa bog, Seoske i i salašarske crkve u Vojvodini, Crkve i groblja u Vojvodini, Rađanje i odrastanje seoske dece u Vojvodini, Pruge i vozovi u Vojvodini, Vinogradarstvo i vinarstvo u Vojvodini, Kukuruz – žuto zlato Baštovanstvo u Vojvodini, Plesni folklor u Vojvodini, Stočarenje u Vojvodini. Nije dočekao da krajem decemba 2014. doživi promociju knjige Lepa kata – cvetne baštice u Vojvodini.

U PČESINOJ ediciji Spomenak, je osmislio naslove za koje je zainteresovao i angažovao druge autore. To su: Srpske igre podvoje ‚ Cigančica, Vojvođanske seoske kuće od naboja, Vojvodina – bogatstvo različitosti, Duh paorske Vojvodine, Vojvodina šorom sredom, Seoska i salašarska Vojvodina, Vojvođanski inžiliri, mašinci, svetlopisci, Crtanka – oslikavanje i ostrašivanje Vojvodine, Mentalitet – ali kao Vojvodina, Na rogljevima Vojvodine, Vojvodina zauvek, Vojvodina – lepote prirode i naselja, Vojvodina – Poznate ličnosti i ljudi..

Bio je i osnivač i direktor Međunarodnog etno festivala fotografije i filma „Paunovo pero“ koje se održavalo u Gospođincima od 1997. do 2013. godine. Tvorac je ideje, a KID PČESA i Centar za likovno vaspitanje dece i omladine Vojvodine su bili organizatori „Strašijade“ (17 godina). To je takmičenje dece predškolskog i školskog uzrasta u pravljenju strašila. Ne zaboravimo da je kao pandan planinarenju uveo termin ravničarenje koje se pretvorilo u pravi pokret, pa se ravničarilo 30-tak puta diljem Vojvodine. Začetnik je ideje i realizator (sa kolegama) osnivanja Poljoprivrednog muzeja Vojvodine, prve i jedine institucije te vrste u Srbiji. Pre nekoliko godina, kao već formiranu i afirmisanu instituciju taj Muzej je preuzeo Muzej Vojvodine, kao svoje odeljenje.

Uređivao je časopise iz oblasti poljoprivredne tehnike, kulturno istorijske baštine, monografije, zbornike radova. Od toga su samo edicije PČESE na oko 20.000 strana, a procenjuje se da su ostali časopisi i druge publikacije koje je organizovao i uredio prof. Lazić na još oko 12.000 stranica, znači ukupna produkcija mu je na oko 32.000 strana. Fotografije sa raznih manifestacija i iz svih kutaka Vojvodine, dodatno su blago koje nam je ostavio.

Kada je penzionisan, poriv da radi sa poljoprivrednicima nije ga napustio, pa je osnovao i vodio kao sekretar Udruženje poljoprivrednika Klub 100 plus. Članove čine najnapredniji paori iz Vojvodine, koji su mu poklonili svoje povrerenje. Pre godinu dana, napunivši 77 godina, zajedno sa njima putovao je autobusom i vodio ih na najveći evropski sajam poljoprivredne mehanizacije u Hannover (to je 1850 km od Novog Sada), da posete sajam i nekoliko fabrika mašina, te nekoliko poljoprivrednih gazdinstava u Nemačkoj i Sloveniji. A događaj kada je pre desetak godina u junu izveo seljake da traktorima i kombajnima zakrče puteve u Vojvodini, u znak protesta zbog niskih cena otkupa pšenice, da bi pregovarali sa vladom i ministarstvom poljoprivrede, već smo, nažalost i zaboravili.

Bio je skroman u zahtevima prema sebi, ali je imao visoke zahteve za potrebe unapredjenja poljoprivredne proizvodnje i ljudi koji rade u poljopriredi Vojvodine. Smatrao je da samo znanje, nauka, osavremenjavanje metoda i organizacije rada u poljoprivredi, mogu biti osnov boljega života u našim selima. Išao je po Evropi, dovodio proverene stručnjake iz vodećih naučnih ustanova, prenosio i umnožavao znanja i praksu iz razvijenijih zemalja, ali i isticao dostignuća naših ljudi, uspešnijih suseda, da bi njihova iskustva prihvatio veći broj proizvođača.

Na početku devedesetih, kada smo svi bili još puni nade, bio je osnivač Novosadskog kluba, i godinu kasnije Vojvođanskog kluba i sekretar tih udruženja. To su u to vreme kod nerazumnih vlasti i nadobudnih retrogadnih tipova bile skoro “neprijateljske organizacije”, a on je kao adresu tih organizacija naveo svoj stan u Novom Sadu. Bila je to tada, velika hrabrost.

 Akademik, prof. dr Miloš Tešić, član Saveta Vojvođanskog kluba

(ovaj tekst je u skraćenom obliku objavljen i u dnevnom listu Danas)

Vasa Stajić 1878. god. — 1947. god.

VasaStajic

Vasa Stajić je rođen u Mokrinu 1878. godine,  preminuo je u Novom Sadu 1947. godine, gde je i sahranjen na Uspenskom groblju. U Novom Sadu je proveo više godina života. Bio je sekretar Matice srpske 1920-1922, a zatim dva puta i njen predsednik i to 1935-6. g. i 1947. godine. Među bistama podignutim ispred zgrade Matice srpske u Novom Sadu, nalazi se i bista Vase Stajića. Time mu se odužila Matica, ali se radi o velikanu koji prerasta okvire ove značajne institucije. Vasa Stajić je između ostalog, iz arhiva ispisao i napisao nekoliko tomova knjiga Novosadskih biografija (znamenitih ličnosti i porodica), po značaju je prerastao i sam Grad. On je jedna od najznačajnijih ličnosti moderne kulturne i političke javnosti Vojvodine.

Vasa Stajić se do 1918. godine borio za nacionalnu ravnopravnost srba u Ugarskoj, za nacionalno osvešćenog Srbina, za prosvećenog «Novog Srbina» (To je bio naziv lista čiji je bio  izdavač i finansijer),  osuđen je na blizu 10 godina zatvora i godinama bio u tamnici. Potom, u Kraljevini SHS i Jugoslaviji, dosledan sebi, borio se protiv zapostavljanja nacionalnih manjina u Vojvodini, kao i zapostavljanja Vojvodine u celini. Izdavao je list «NOVA VOJVODINA».

Ovaj velikan je prerastao vreme u kojem je živeo i delovao. Za života je postao, ali i ostao, trajna moralna vertikala ove ravnice. «Urođeno siromašan, srdito otporan i uporan» kako je o njemu zapisala Isidora Sekulić. On je jedan od malobrojnih za kojeg se s pravom može reći da je naš «čovek za sva vremena».

Imajući sve to u vidu Vojvođanski klub je podneo zvaničnu inicijativu za podizanje spomenika, jer  to nije samo naš dug prema Vasi Stajiću, već i naša potreba da Vasa Stajić i dalje, u bronzi i našim mislima, živi sa nama.

Odluku o podizanju spomenika donela je Skupština grada Novog sada, a otkriven je 23. oktobra 2011.godine. Spomenik je rad vajara Slobodana Bodulića.