Političke borbe za Vojvodinu kao lično iskustvo

U Novom Sadu, 30. oktobra 2015.

Reč Živana Berisavljevića na prvoj svečanoj govornici Vojvođanskog kluba, Vojvođanske politikološke asocijacije i Saveza antifašista “Naši savremenici –akteri istorije“

Moram od srca da zahvalim svima Vama,što ste se-kvareći početak vikenda-odazvali pozivu mojih ljubznih domaćina,koji su se „drznuli“ da me podsete da sam ,evo prevaljujući osmdesetu , postao „gospodin koji je nepovratno zagazio u ono što panonska,uvek učtiva gospoda-umesto pravim imenom“duboka starost“ -eufemistički nežno nazivaju „godinama dostojnim poštovanja.“

I

Pa ipak,moram,iz nekoliko ozbiljnih razloga, da organizatorima naše današnje   svečane govornice najsvesrdnije zahvalim što su baš mene udostojili da budem prvi gost koji ima čast da promoviše ovaj, usuđujem se da kažem,izuzetno zanačajan novouvedeni oblik njihovog solidarnog delovanja.Značajan pre svega zato što je solidaran, a i što će,znam,   doprineti još uspešnijem ostvarivanju uloge koju te tri,meni naročito bliske NVO igraju na javnoj sceni naše Pokrajine. A kažem“ meni bliske“ zbog toga što već njihovo „trojstvo“ na osoben način jasno govori o profilu ličnosti koja vam je danas sagovornik:jer, ja jesam politikolog, verovatno i najstariji u našoj agilnoj vojvođanskoj asocijaciji ,a -kažu-i među prvima koji su to zvanje stekli diplomirajući u Jugoslaviji.Zna se i da pripadam najužoj grupi osnivača Saveza antifašista Srbije i Vojvodine.A što se Vojvođanskog kluba tiče, poznato je da sam od samih njegovih početaka   bio njegov revnosni član ,ne samo vrlo aktivni,nego- već par godina,evo, i počasni, što smatram priznanjem većim od brojnih visokih odličja koja sam tokom života sticao.

Ovaj novi oblik vašeg zajedničkog delovanja važan je i stoga što sam uveren da odlučne i teške borbe za dostojanstven položaj i prosperitet Vojvodine u budućnosti podrazumevaju daleko više rada na razumevanju   složenosti te borbe ne samo u njenoj daljoj prošlosti,nego i radi poimanja svih uzleta i posrtaja žestokih borbi oko Vojvodine vođenih u poslednjih pola veka. Tim više važan što smatram da generacija, koja je politički upravljala Vojvodinom do   famozne „jogurt –revolucije,“ kojoj i sam pripadam , snosi pred sadašnjim i budućim naraštajima ne malu odgovornost što u razdoblju u kome je Vojvodina ostvarivala najviši stepen ustavne autonomiije,a to je i vreme njenog najvećeg razvojnog procavata u istoriji,pa i procvata nauke i kulture u njoj,nisu napisane naučno seriozne sinteze i celovite monografije posvećene političkoj istoriji Vojvodine, njenoj prirerdnoj istoriiji , istoriji kulture pojedinih naroda koji demografski Vojvodinu tvore i   istoriju civilizacije na ovim prostorima; kao i parciijalne istorije pojedinih oblasti kulture, naučnog i duhovnog stvaralštva ostvarivanog tokom njenog novovekovnog razvoja.

Kad ovo kažem ,naravno,ja ne samo da ne podcenjujem one autore čija su obnarodovana dela posvećena upravo tim temama,kakvi su-među ostalima-i brojne knjige mojih prijatelja Ranka Končara,Boška Krunića,Đorđa Stojšića,Mite Boarova ,Tomislava Ketiga ili mlađih autora autora edicije naše politikološke asocijacije,kao i niza drugih,i zahvalan sam im za ono dragoceno što jeste urđeno.

I ,najzad,oblik delovanja koji danas započinje ,značajan je i zato što poslednjih godina daramatično brzo odlaze sa javne, pa i životne scene oni pojedinci koji jesu –kako to naslov ove govornice veli-“akteri istorije“ ili njeni naučno potvrđeni istraživači.Pokušaji od pre par godina da sistematski rad na tome organizuje reinkarnirana VANU  onemogućavan je njenim bezobzirnim, grlatim i postojanim poricanjenjem od srtane istih oniih srbocentralističkih snaga, koje su tu Akademiju ukinule u punom razmahu njenih delatnosti odmah posle „jogurt-revolucije .

Na moje veliko žaljenje, o tu se nasušnu potrebu oglušila i vojvđanska televizija, grubo prekinuvši -iz razloga koje znaju samo njeni prvi postdosovski upravljači-već započeti rad na podužem serijalu koji je osmislio , u saradnji sa nas nekoliko,moj i naš agilni drug i saborac ,nedavno prerano preminuli prof. dr.Ranko Končar, a koji je trebalo da zadokumentuje kako je to i zašto oborena autonomija Vojvodine i usled čega ni posle „pobede“ i obećanja njihovog DOS-a ne prestaju besomučni nasrtaji na njeno samosvojno političko i reginalno biće.(Usput,sve do nedavno ,upravo posle tog poteza tadašnjeg direktora RTV-inače pripadnika vojvođanske starnke koja se poslednjih godina ubi od grlatog retoričkog zagovaranja“lustracije“ -na toj je TV sistematski   onemogućavano mnogima od nas koji su u tom zlosrećnom serijalu trebalo da svedoče, da se u njenim emisijama uopšte pojavljujemo. Kao i u vreme Vučelića,Kekovića i inih Slobinih gaulajtera. Od tada pa do savim nedavno. Srećom, u meri u kojoj RTV poslednji par godina ponovo izrasta u prepoznatljivo vojvođansku i suštinski najozbiljnije vođenu i uređivanu televiziju u nas, i to se u najnovije vreme menja nabolje…

II

U ovoj kratkoj adresi ja ,naravno, mogu izložiti samo fragmentarna vlastita iskustva i neke a svedočio ili bio njihov neposredni učesnik , a ponekad i njihov uticajni akter. Dakle,ne ulazeći u niz podrobnosti koje bi omogućile bolje razumevanje tvrdnji i ocena koje ću izložiti,što moram ostaviti svojim budućim knjigama .

„If eny“-što bi „učevno“ rekli moj iSremci,kad baš nisu sigurni u ono što obećavaju.

Ali,pre prelaska na opisivanje   glavnih perioda tih borbi   i mojih pogleda ili uloge u njima,verovatno je uputno da kažem kako sam se i na koji način ja lično “ sreo“ sa politikom uopšte,pa i obreo u borbama oko vojvođanskog pitanja, i kako sam se postupno našao u samom njihovom epicentru.

Dva, za poimanje te lične priče,važna ukazivanja:prvo, možete mi ili ne morate verovati, ali oni moji bliski drugovi i prijatelji,nažalost sve malobrojniji ,koji me zanaju od detinjstva,znaju i da –uprkos moje izrazite sklonosti ka društvenom radu od, kako se to kaže, „malih nogu“ -ja intimno sve do ranih četrdesetih godina nisam kao životno opredeljenje video politiku.Maštao sam ,kao večiti odlikaš,od ranih gimnazijskih dana , da ću uspeti prvo da dipplomiram pravo i potom da doktoriram na čistoj filozofiji , sanjajući o tome da ću se životno, kao profesor univerzitet, baviti tim oblastima kao naukama.

Duga je priča ,najbliža onoj narodnoj“čovek snuje…“ -zašto se to nije ostvarilo.

I,drugo ukazivanje:mene su , kao ličnost, formirala pre svega dva moja podjednako značajna zavičaja: rodni Srem, kao   zavičaj moga ratom i svim strahotama koje on donosi obeleženog detinjstva ,gde smo živeli sve do moje desete godine i gde sam, tokom rata ,naučio -kao i sva martinačka deca, da nas tamo ubijaju,pokrštavaju i zaključavaju u miniranu crkvu i proganjaju zato što smo Srbi i partizani; a brat i ja , dodatno, i da smo mi porodično nešto što neki zluradi odrasli zovu“ komunisti“ ,jer kad mi je grupa ustaša hapslia oca u zimu 1941god., jedan od njih je -razdvajući mene i mlađeg brata kundakom od oca-doviknuo svojim a:“ Ma, daj da pobijemo ove komunističke štence…“

A ubzo posle oslobođenja sela, – maja 1946.- selimo se u Novi Sad ,moj drugi zavičaj i grad s kojim ću,evo, sudbonosno biti i doživotno srođen.Voljeni grad   moga uzbudljivog dečaštva i moje prebogate mladosti, moga mladalačkog socijalnog i intelektualnog samopotvrđivanja i moje prvotne političke-kako bi se to danas reklo-promocije.

A zahvaljujući njemu -obilazeći Vojvodinu uzduž i popreko-kao istaknuti omladinski aktivisat,kao čelnik prvog vojvođanskog odreda izviđača,odosno novoobnoljenog skautskog pokreta,kao aktivni „tribinaš“ i uspešni mladi fudbaler i sportista-spoznao sam i zavoleo i moj treći i najširi zavičaj i izrastao u vojvođanina ,u onom Milisavčevom poimanju toga- „da mi je Vojvodina na srcu.“

Takav ,i tako sve do 23 godine zavičajno predestiniran , ,sad već daleke 1958., upućen sam u Beograd radi završetka odmaklih studija na Pravnom i na rad u rukovodstvu omladine Srbije .Taj moj omladinsko –studentski Beograd,u koji sam poslat na par godina kao mladi, „perspektivni“ vojvođanin, prihvatio me je mladalački srdačno i otvorenog srca .A ,sticajem oklnosti života,postao je gradom u kome sam ostao više od dve decenije.Dakle- u kome sam proživeo najvitalnije godine vlastitog života .To je bez sumnje grad moga   intelektualnog i političkog stasavanja i samopotvrđivanja ,ali-i svojevrsno vučije poprište svih onih opasnih političkih sudara i lomova na koje je istorijsko vreme osudilo moju političku generaciju.A mene,kao i desetak onih koji su u toj generaciji politički isprednjačili,i upadljivo više

III

U Beogradu sam se-budući sve vrme tretiran kao Vojvođanin na radu u republici i Federaciji-   prvi put susreo i sa „vojvođanskim pitanjem“ sve učestalijim trvenjima oko Vojvodine,   na način o kome sada ne mogu podrobnije .

Uslovno govoreći-sem same NOB, snažno i uspešno ostvarivane na teritoriji Vojvodine, koja je na način rata   ubedjivo potvrdila svoj, u prvoj Jugoslaviji poreknuti osobeni politički subjektivitet i prvi put  i snagom oružja izborila pravo na njeno ustavno utemeljenje – od kraja Drugog svetskog rata do danas četiri su perioda u kojima su vođene otsudne političke borbe za dostojanstven položaj Vojodine kao ustavne autonomne pokrajine :

     –prvo, period rasprava oko položaja Vojvodine u procesu konsolidacije avnojevske Jugoslavie(1944.-1946);

   – drugo, period oštre i dramatićne unutarpartijske konfrontacije oko pokušaja ustavnog redefinisanja ustavnog karaktera Republike Srbije na pravcu njene veće ustavne centralizacije uoči ustavnih reformi 1963 i prvih pokušaja ukidanja ustavne autonomije Pokrajine Vojvodine;

               –treće, decenija borbe za koncipiranje, ostvarenje, odbranu i očuvanje najpunije ustavne autonomije Pokrajine u njenoj ukupnoj istoriji ,inaugurisane   prvo ustavnim amandmanima 1969. i proglašenim usatvnim reformama 1974.Taj se najblistaviji period u ukupnoj ustavnoj istoriji Poktrajine ,nažalost,završiio populističko- centralističkim udarom na njene osnove i njeno civilizacijsko biće (tzv,“jogurt-revolucijom“)1988. i političkom okupacijomVojvodine ,koja traje do danas.A ti su udari-važno je naglasiti- označili i   početak kraja avnojevske Jugoslavije i bili, u krajnjoj liniji, prevashodno u funkciji njenog razbijanja; i,

               –najzad,četvrto, period mučne borbe za vraćanje narodima i građanima Vojvodine stečenih i političkom prisilom oduzetih ustavnih prava na autonomiju ,za reafirmaciju njenih prisilno oduzetih prava 1988., protiv potpunog devastiranja njenih vlastitih resursa i zatiranja njenog političkog subjektiviteta i regionalnog identiteta,koji traje punih 27 godina, od „jogurt revolucije“ do danas.

Odmah da kažem da u dve prve bitne faze tih borbi ja- po logici svojih j mladih godina,ili- u drugom slučaju- svoje političke pozicije u vreme kad su se one zbivale- nisam učestvovao .

a)Ipak,   smatram da je, s obzirom na polemike koje se sve učestalije   unutar pre svega autonomističkih sanaga vode oko toga da li je Vojvodina trebalo da ulazi u avnojevsku Jugosalaviju direktno,kao jugoslovenska federalna jedinica ili kao autonomna pokrajina u sastavu federalne Republike Srbije ,svi moji uvidi i saznanja upućuju na neupitan zaključak da bez pristanka Vojvodine da bude autonomna pokrajiana u sastavu federalne Srbije ne bi bilo moguće konstituisati avnojevsku Jugoslviju i da bi se na prostorima prve Jugoslavije NOB produžio u   građanski rat,tim pogubniji i pogibeljniji što bi u njemu po samoj logici stvari bili u punj meri i vojno, a ne samo politički angažovani i tek stvoreni novi vojni blokovi.Mnogo je razloga koji ukazuju da bi upravo takav razvoj, suprotan ciljevima NOP i partije koja je taj pokret predvodila, bio neizbežan .Već sam negde rekao da bih i sam, da sam tada bio na mestu Žaraka Veselinova i drugih čelnika Vojvodine –suočen sa pitanjem kako se opredeliti između realne mogućnosti da autonomnost Vojvodine prvi put u njenoj istoriji bude garantovana kako usatvom federativne Jugoslavij,tako i ustavom federalne Srbije i li da odbijanjem takvog statusa onemogućim stvaranje bilo kakve Jugoslavije   – ja lično bez dvoumljenja prihvatio predlog PolitbiraoaCKSKJ i Tita kao jedino moguće rešenje.Naravno ,sa osloncem i na nesumnjivu činjenicu da je je državno jedinstvo sa Srbijom bilo vekovna težnja velikog dela   tzv.prečanskog serpstva, tim lakše jer je tada već bilo jasno da će ono u posleratnoj Vojvodini   postati i relativno većinsko stanovništvo.

b)Iz razloga u koje do danas nisam pronikao, žestoki politički sukobi oko Vojvodine uoči donošenja ustava 1963. vođeni su kao strogo zatvoreni unutarparijski sukobi, koji su čak i najuže političke aktive oko PK i CKSKS potpuno isključili iz tih teških borbi.I sada ,evo,ne znam zašto su   neki od pripadnika moje političke generacije i meni i tada , a i životno bliski drugovi-tada inače već unutar onih najužih foruma i blizu pojedinaca koji su ključni akteri tih sukoba-bili toliko zatvoreni i u najličnijim i najotvorenijim političkim razgovorima do mere da ih predamnom nisu ni pominjali.Ni tada,ni niz godina posle.Uostalom, možda je to i zato što sam ja   baš u prvoj polovini te 1962. upravo završavao studije na VŠPN da bih odmah posle diplpmiranja, u septembru te godine, otišao na skoro godinu dana u vojsku.Ni sam stoga ne mogu da verujem da su mi o tim sukobima od dalekosežnog značja za dugoročni razvoj i ustavnu sudbinu Vojvodine i buduće borbe ok toga više istina otkrili Dušan Popović u trećem tomu“Letopisa o Vlaovićima“(koji je izdala moja Agencija“ MIR“), zatim dr.Ranko Končar i Mita Boarov,pišući vrlo serioznu monografiju o Stevanu Doronjskom ,kao i istraživanja koja je nedavno objavio dr. Sobodan Bjelica, nego što sam ih sam ikad čuo od mojih bliskih političkih,pa i ličnih prijatelja – važnih aktera tih sudara , kakvi su pre svega sam Doronjski ,ili Jovan Veselinov-Žarko, ili pak Miloš Minić. Druge da ovog puta i ne pominjem…

Otuda ću se ovde usuditi da o tome periodu iznesem samo jedan utisak:oni vojvođanski partijski prvaci koji su svojim političkim smenama i privremenim ponižavajućim marginalizovanjem platil cenu   prvog žestokog   sukoba sa potmulo ali snažno narastajućim vlastodržačkim republičkim centralizmom, politički su tada odbranil ne samo avnojevsku koncepciju i Vojvodine, nego i Jugoslavije.Iako -čini mi se-nisu već tada uočili da je tim sukobom   spski politički vrh prvi put posle 1945. pokušao da-sprovodeći sui generis „banovinizaciju“ Republike kao vid ustavnog ukidanja autonomije Vojvodine- ustavom 1963. Zapravo reunitarizuje Sbiju   sa cijem da time osigura njen konstitutivni i politički   primat u avnojevski koncipiranoj Jugoslaviji.

c)Upravo nakon tih sukoba, ja sam –nalazeći se od 1963. pa sve do jula 1981. na na visokim funkcijama u SK Srbije i Vladi Srbije, potom i u jugoslovenskoj diplomtiji,sticao-kako se to govorilo- političku afirmaciju i iskustva ,koja su mi bila dragocena kad sam se sredinom 1981.,po svojoj izričitoj želji, iz Londona vratio na politički rad u SK Vojvodine.Zaista, ogromno su mi pomogla da bolje razumem suštinu tekućih političkih zbivanja i sve dramatičnijih političkih procesa u zemlji u celini , pošto sam se samim činom povratka u Vojvodinu našao u središtu u tada već razbuktalih političkih borbi oko ustavnog položaja pokrajina.Neoptrećen konkretnošću političkih odnosa stvorenih mučnom predistorijom tih sukoba iz perioda borbi za donošenje Ustava,bilo mi je možda lakše da uočim da je naprasno pokretanje vojvođanskog pitanja u povodu zbivanja na Kosovu sračunato   zapravo   na ukidanje ustavnih rešenja o ustrojstvu zemlje usvojenih 1974. Dakle, na razbijanje avnojevske Jugoslavije.

Našao sam se u samom grotlu tih borbi, koju je   političko i državno rukovodstvo Srbije na čelu sa Petrom Stambolićem i Dražom Markovićem –u punom sadejstvu sa ćosićevskim disidentskim srbocentralistikim i antititovskim pokretom-počelo da priprema još u vrema   usvajanja ustavnih reformiranih sedamdesetih, sa planom da ih odlučnije povede nakon Titove smrti,kada se odnos snaga i u Srbiji , i u u Jugoslavij promeni u njihovu korist. Jer, već Iz Londona se to jasno videlo,do mere da su me,npr. neki naši tamošnji prijatelji -sa pozivom na izvore NATO-a upozorili par nedelja ranije na pripremu studentskih demonstracija u Prištini,,a stari Titov prijatelj i dobar znalac naših unutrašnjih prilika Bil Dikin mi dan po povraktu sa Titove sahrane rekao“Ako neko uskoro pokuša da razbije Titovu Jugoslaviju,znaj Živane da će to biti crveni četnici.

Uostalom , put kojim će srpsko rukovodstvo krenuti ubrzo posleTitove smrti   Draža Marković je najavio još u svojim beleškama „Život i politika“, a da se od tada čekala“ promena odnosa snaga“ najotvorenije je priznao   u svom čuvenom govoru na Osamnajstoj sednici CKSKS,čini mi se decembra 1981.Treba,međutim, znati da je već napad na internoj sednici predseništva CKSKS i Predsedištva Republike,održanoj znatno ranije, u junu 1981.na tadašnje vojvđansko rukovodstvo predstavljao prvi sračunati poziv na njegovo obaranje.To ovde nije na vreme tako očitano, na šta sam ja upozorio tadašnje čelnike Vojvodine ubzo po povratku izLonona, odamah pošto sam se upoznao sa sadržinom rasprave na toj sednici.A tačnost te procene su mi početkom oktobra te godine,prilikom Okruglog stola „Socijalizam i savremenost“, potvrdili i moji sagovornici iz Beograda,poručujući nam da će već do kraja godine CK SK Srbije javno pozvati narod da sudi rukovodstvima u pokrajinama zbog njihovog otpra reviziji ustavnog položaja obe autonomije.Što su i učinili samim krajem godine- na pomenutoj 18.sednici CKSKS.

Taj, tada obnarodovani program   obaranja legitimnih rukovodstava i ustavnih institucijaVojvodine     metodično je ostvarivan od tada pa sve sve dok „jogurt revolucijom“oktobra 1988.nije okončan. Ne ukzujući ovom prilikom na sve dramatične trenutke tog procesa, moram reći da je on bio ostvarivan utoliko brutalnije što je naš otpor toj politici bio žilaviji, a argumentacija koju smo javno koristili u odbrani autonomije suštastvenija.To se odnosilo i primenjivalo i na svakog pojedinca u rukovodstvu Pokrajine.Oni koji su se tom sve zahuktalijem stampedu na Vojvodinu javno i nepokolebljivo suprodstavlja odlučnije,znalačkije i delotvornije izlagani su sve besramnijim blaćenjima sve orkestriranijih beogradskih medija, a internim partijkim i policijskim kanalima širom Srbije diskreditovani kao izdajnici srpstva. Spadao sam-po kriterjumima dirigenata toga zlogukog orkestra-među onih prvih nekoliko imena koje pre svih treba diskreditovati.To je –što se mene tiče-počelo već krajem 1981.,nakon što sam na 25 sastanku PK SKV,samo mesec dana pošto sam u njega kooptiran,veoma oštro polemisao sa Petrom Stambolićem i Dražom Markovićem, a naročito je pojačano sredinom toga perioda,nakon što sam na sastanku grupe članova našeg Predseništva sa Predsedništvom CKSKJ , u čijem je radu aktivno sudelovao i Ivan Stambolić, izložio ocenu da mi nismo u sukobu sa rukovodstvom Srbije u prvom redu oko ustavnih odnosa između Republike i Pokrajine,nego zato što se-kao rukovodstvo dominantno srpske Pokrajine,i dominantno srpsko po satavu-duboko ne slažemo sa pogledima drugova iz Srbije na srpsko nacionalno pitanje u Jugoslaviji i položaj Srbije u zajednici naroda i republika koje tvore SFRJ.Stamblić ,moj više nego bliski drug iz mladosti,na to je reagovao besno bacivši blok ispred sebe i napustivši demonstartivno sednicu.

A eskalirali su ti napadi na mene do nepodnošljivog kreščenda,nakon što sam,septembra1988. prezentirao analizu politike „događanja naroda“ i mitingaških udara bojovnika AB-revolucije na biće,gradove i sela Vojvodine i ukazao na kontrarevolucionarnu,srbocentralističku i antijugoslovensku razbijačku suštinu i fašistoidnu prirodu te politike i njenog novoimpostiranog vođe.Tada sam promovisan u“ideološku perjnicu vojvođanskog autonomaštva“,par godina smatran „remetilačkim faktorom prvog reda“ i sistematski skoro svakonevno napadan u medijima i izlagan svakovrsnim šikanama.Uz Boška Krunića,verovatno ,više od bilo koga od vojvđanskih funkcionera.

d)I da ne dužim dalje o tom periodu ,rekao bih u zakčjučku nekoliko,mislim bitnih ocena:prvo,vojvođansko rukovodstvo je političkom prisilom oboreno,a od njegovog obaranja se Vojvodina   nalazi pod političkom okupacijom;drugo,ono se nije lakomisleno i olako, bez borbenog otpora predalo, nego je –s obzirom na odnos snaga u vrhovima SKJ i Federacije i nesposobnost tih organa da vrše svoje ustavne funcije –ispravno procenilo,a sam sam takvoj proceni izrazito doprineo- da bi upotreba sile ,tj-vojvođanske policije u noći 6 oktobra izazvala besmisleno krvoproliće nevinih a manipulsanih demostranata,za šta bi odgovornost pala na njega,jer bismo već sutradan imali vojnu intervenciju u Novom Sadu, pošto je je vrh JNA već uveliko stao iza politike Miloševća,što se ubrzo i belodano pokazalo;treće,to rukovodsvo je u ukupnoj istoriji komunističkog pokreta u svetu jedino koje je od višeg organa proglašeno za „slučaj“ , a opstalo na pozicijama još skoro celu deceniju i jedino na koga su čelnici vlastite partije napujdali demostrante da bi ga oborili ;i, četvrto,udar na autonomne pokrajine u ime „teze“ da je zbog njihovog postojanja Republika Srbija neravnopravna članica jugoslovenske federacije, uprkos istorijske istine da je na   ulasku Vojvodine u njen ustvni sastav upravo federalna Srbija insistirala prilikom stvaranja avnojevske Jugolavije,bio je nakon Titove smrti samo puki izgovor za udar srbocentralističkih, kontrarevolucionarnih i antisocijalističkih snaga Srbije na titovsko biće i avnojevsku suštinu Jugoslavije

Javno sam od povratka iz Londona sa tih pozicija napadao eskalaciju nacionalističkih snaga i njihove ideologije u Srbji i njhovu penetraciju u rukovodstva i politiku države i Partijue, a posle famozne Osme sednice i rapidnu   transformaciju SK Srbije u kontrarevolucinarnu fašistoidnu nacional-staljinističku partiju. Niz je mojih javnih govora koji to potvrđuju. Drznuo sam se da u sublimnoj formi to javno izložim i u trenutku najveće moći Slobe-slobode,   na onoj sednici PKSKV na kojoj sam,zajedno sa najistaknutijim protivnicima mioševićeve politike među nama, kažnjavan posle našeg obaranja.

IV

Ceh koji sam za to platio i ja, i moja porodica,a posebno moja supruga, nije mali.Ali mi nije žao što je tako ,jer da sam prihvatio primamljive ponude Miloševića i kompanije da im se pridružim,taj bi ceh bio istorijski i moralno ravan onom koji su oni platili zbog svojih nezajažljivih vlastohlepačkih ambicija i svoje zlodejske ratoboračke politike. A to je već veliko pitanje ljudskog integriteta,odnosno- pitanje kako ćete vi gledati u oči vlastitoj deci i unucima za života, a kako oni na vaš život posle smrti,o čemu časni ljudi svugde u svetu,a pogotovo u mom ponosnom rodnom Sremu i od pitome ljudske stamenosti sazdanoj Vojvodini veoma,baš veoma   vode računa.Po cenu vlastitog života.

Uostalom , one noći kad je Predseništvo PKSKV -posle dugog i mučnog preganjanja –procenilo da je politički najmudrije da podnesemo ostavku-ne rulji kojom manipulišu srbijanski aranžeri udara na Vojvodinu, nego Pokrajinskom komitetu kao organu koji nas je birao-nekim mojim trenutno deprimiranim pokunjenim mlađim drugovima sam rekao:“Glavu gore.Ako smo u ovom sudaru sa srbo- centralizmom i izgubili bitku,nismo odustali od ciljeva u koje verujemo i u načela zbog kojih, drugim sredsvima ,nastavljamo rat. I budite uvereni-dobićemo ga.“

Prihvatili su to. Među prvima u Vojvodini smo stvorili najizrazitije levičarsku političku partiju ,čim je to zakon omogućio –Svenacinalni demokratski front Vojvodine(SDFV),kojia je oko sebe okupio par hiljada članova aktiva SKV, uprkos nastojanja i svakakvih poteza režima da to osujeti i zastaršivanjem ljude odvrati od vezivanja za nas.Ponašanje nekih uglednih tzv.liberala ,pozvanih da nam se pridruže,tužna je priča,za koju sada nemam vremena.Ubrzo posle pobede DOS preimenova li smo SDFV,u želji da je podmladimo i proširimo njenu socijalnu osnovu, u Uniju socijalista Vojvodine (USV),a partija je centralističkim i izrazito antivojvođanskim zakonom ,koji je triumfalistički forsirarala Vlada DS –uz likovanje nekih vojvođanskih prvaka-pretedenata na večiti mopol u zastupanju interesa Vojvodine i njenih građana-ukinuta kao Socijal demokratska partija Vojvodine(SDPV), ubrzo nakon   ujedinjavanja sa partijom dr Duška Radosavljevića.Bio sam dugo na čelu te-ispada troimene –partije,ili kao njen predsednik ili kao predsednik njenog Političkog saveta. Zbog rasprava koje i danas povremeno javno pokreću, ističem da nismo stvaraili SDFV da bismo se borili za ulazak u vlast, u čemu smo jako podržavali druge partije vojvođanske provenijencije,pomažući njihovo osnivanje i u sredinama gde smo mi imali izrazito jak uticaj,nego pre svega da bismo podstakl i postojano razgorevali otpor Vojvodine miloševićevom režimu , organizovano, otvoreno i javno branili od njegovih nasrtaja kako Vojvodinu, tako i svoje brojne drugove izložene prvih godina svakovrsnom šikanirnju pod krinkom famozne „diferencijacije“, a i zato da podstaknemo okupljanje antirežimskih snaga u objedinjene ,politički delotvornije   političke vojvođanske saveze i iz njih izvedene političko-izborne koalicije.

Zašto? Pa zato što smo među prvima uočili da uspešna borba za poboljšanje ustavnog položaja Vojvodine ima daleko širu podršku naroda i građana Vojvodine nego što je razjednjene i međusobno rivalski posvađane vojvođanske partije mogu da efektuiraju izbornio i artikulišu politički.Zdušniju podrku,pa i predvodničku inicijativu ta strategija objedinjavanja je ,nažalost,dobijala i sve do danas dobija od nevladinog sektora, a pre svega od borbenog i principijelnog Vojođanskog kluba, nego od medijski najeksponiranijih vojvođanskuh partija,čiji su lideri već dokazano pre svega opredeljeni da po cenu svakojakih nagodbi opstojavaju kao večite vođe večitih parlamentarnih stranaka.Svedočili smo,u ovih pola veka višestranačja ,svakojakim izbornim prevarama i demagoškim političkim obmanama i podvalama tih partija.Te su nagodbe i fingiranja borbe za Vojvodinu njihovi sultanski lideri doduše štedro naplaćivali kontinuiranim sudelovanjem u vlasti, naravno- po cenu razočarenja potencijalnih birača vojvođanske orijentacije,pa i na štetu dugoročnih interesa Vojvodine i njenih građana. Meni lično najviše štetočinskim izgledale su nagodbe vojvđanskih partija DOS-a sa njihovim srbijanskim   partnerima da se u „podeli kolača“ nakon izborne pobede iz vlasti u Vojvodini izopšti VDO kao široka svev ojvođanska koalicija ,koja je u Pokrajini lavovski doprinela obaranju Miloševićevog režima , sigurno daleko više nego mnoge srbijanske partije,koje su se-oslonjene na podršku Veselinova,Čanka i Isakova -naglo počele instalirati svoje do tada ispostave u Vojvodini, iako ih unjoj dotle uopštenije bilo(Tu presvega mislimna Koštuničin DSS, aii i na nniz njemu sličnih srbijanskih partijica.).Sa tugom sam konstatovao da je tada za kačicu liderskog sira prvi put prodat politički subjektivitet Vojvodine,pa da onda nije ni čudo što DOS s takvim vojvođanskm i reprezentima u njemu ni posle izborne pobede   ni prstom mrdnuo da ispuni obavezu iz svog famoznog „Ugovora s narodom“ da će Vojvodini vratite ustavna prava oduzeta joj „jogurt revolucijom“i odioznim „Žabljačkim ustavom“.

Znate već da smo-poučeni takvim razočaravjućim iskustvima sa pokušajima objedinjavanja putem trajnih političkih i izbornih saveza -prednost počeli da dajemo organizovanju strateških vojvođanskih konvencija.Najneposrednije sam sudelovao u koncipiranju i organizovanju sve četiri do sada sazivane konvencije i smatram da one-kao vid okupljanja naše istinski vojvođanski orijentisane elite iz svih oblasi duhovne i društvene prakse- služe na istorijsku čast one Vojvodine koja je , između ostalog,rekla istorijsko „ne“ustavnoj antivojvođanskoj farsi kakva je važeći “mitrovdnski“ustav Srbije.

Ta Vojvodina je na Četvrtoj konvenciji razgovetno definisala i kakvu Srbiju,i kakvu Vojvdinu u njoj neće,ali je jasnije od svih drugih aktera na političkoj sceni rekla kakvu Vojvodinu i u kakvoj Srbiji želi i ponudila puteve kako do tih rešenja doći.Siguran sam u to da snage koje tu platformu slede u budućoj, evropskoj Srbiji imaju najveće šanse da stvore Vojvodinu po meri njenog političkog subjektiviteta,njenih neporecivh istorijskuh prava i trajnih interesa svih naroda i građana koji u njoj žive.Vojvodinu koja će   konačno ponovo postati ravnopravan konstitutvni entitet u složenoj i zajedničkoj državi Srbiji ,a i prestati da bude sve siromašnija srbijanska kolonija,tretirana   od strane bahatih   vlastodržaca Republike Srbije kao njen postojano raubovani ratni plen.

Ukupnno iskustvo sad već jednovekovne istorije borbi oko ustavnog položaja Vojvodine ohrabruje   me da kao istaknuti akter tih borbi poslednjih decenija ukažem na nekoliko bitnih pouka, pristupa i konstantni ,čije je razumevnje i uvažavanje , ubeđen sam u to,predpostavka da se rešenje toga čvorišno velikog demokratskog i najkrupnijeg ustavnog problema na prostoru sadašnje Republike Srbije razreši demokratskim putem i na dugoročnim osnovama:

a) dominantne politčike elite u Srbiji moraju se konačno emancipovati od pijemontskog velikosrpkog nacionlizma i unitaristčko- centralističkog velikodržavlja, kao suštinskog obeležja   novovekovne politike i nacionalnog programa države Srbiji,koji konstantno i iznova Srbiju uvlače u male imperijalne ratove,u neizbežne istorijske poraze i čine je generatorom nestabilnosti na Balkanu i u širem regionu na spoljnopolitičkom ,a nedovršenom državom na unutrašnje političkom planu.

Te elite,takođe, moraju prihvatiti neminovnost da se moderna, demokratska i istinski evopska država Srbija ne može konsolidovati politički i dovršiti ustavnopravno bez trajnog rešavanja vojvođanskog pitanja .A njegovo rešavnje predpostavlja  samoemacipaciju srbijanske političke klase od mitomanske naciocentrične svest,kaoi njeno potpunije i slojevitije razumevanje istorije vlastitog naroda. Prvenstveno se mora razumet i da isto toliko koliko je neosporna istina da je srpski narod jedan narod, bez obzira na kom geoistorijskom prostoru vekovima živeo,to je istovremeno i narod čiji različiti delovi imaju bitno različita istorijska iskustva i updljivo različit civilizacijski razvoj:pojednostavljno govoreći, istorija panonskog srpstva je izrazito srednjeevropska , dok je istorija prekosavskog srpstva izrazitije predjeazijska. Razumeti regionalni mentalitet Vojvodine i njeno pravo na politički subjektivitet moguće je samo ako se razume ta bitna osobenost istorije srpskog i drugih brojnih naroda koji sa njim i u Vojvodini vekovima žive.

I,najzad, srbijanska nacionalna elita mora shvatiti da država Srbija,zbog ovih razlika i niza drugih osobenosti njenog ukupnog bića,može biti ustavno delotvorno ustojena i trajno stabilna jedino kao složena ,temeljito decentralizovana i regionalizovana   država sa dva istorijski determinisana   i ustavno – politički prepoznatljiva entiteta, zbog čije ravnopravnosti na način koji ti entiteti dogovore ona mora biti i federalizovana;

b)vojvođanska reginalna i politička elita, bez obzira iz koga naroda potiče,mora razumeti da je državno jedinstvo sa Srbijom vekovna težnja srkog naroda koji u Vojvodini živi, što se kao istina i tendencija tim više mora uvažavati što je srpski narod već dugo većinski narod u Pokrajini.Neophodno je stoga da ona  nastavi da se zalaže za postizanje istorijskog dogovora sa Srbijom o osnovma na kojima ta dva entiteta mogu trajno da tvore Republiku Srbiju kao zajedničku složenu državu.Pri tome,Vojvodina prihvata ćinjenicu da Srbija kao entitet ima stečeno istorijsko pravo –pravo na međunarodnopravni subjektivitet, koj ona svojom voljom i prenosi na zajedničku državu,dok politički subjektivitet Vojvodine podrazumeva pravo na vlastiti konstitutivni akt, punu zakoonodavnu,sudsku i izvršnu vlast , pravo na upravljanje vlastitim resursima i pravo na alikvotno sudelovanje u organima zajedničke države.

Ukupno nas iskustvo uč i,takođe, da se ustavna prava daleko lakšae gube, a daleko teže i sporije   vraćaju . Mora se računati sa periodom dramatičnih borbi ,teških konfrontacija i žestokih sudara sa duboko uvreženom nacionalističko -centralističkom svešču i protivnikom koji je tvrdokoran,brutalan i čupav -da parafraziram Bogdana Bogdanovića.Trebaće puno političke upornosti, strateške mudrosti i taktičke razboritosti, ljudske hrabrosti i moralne snage da se    ono što u Srbiji rađa antivojvođanstvo postupno prevlada i konačno savlada.Stoga samo snažan i objedinjen svevojvođanski ustavotvorni pokret ,u saradnji sa postupno narastajućim demokratskim snagama evropske Srbije,može osigurati one promene za koje se zalaže Četvrta Vojvođanska konvencija.

Ma koliko bitke za to još bile duge i teške-takav cilj je dostojan dosledne i predane borbe za njega.Neka zvuči i kao amnet,ali ja – i u ovim godinama –verujem u stih našeg umrlog barda i mog dobrog prijatelja Oskara Daviča,koji-prafrazirano-glasi“O,borbo,večita mladosti“.

A verujem i u onu Vukovu“Ne da se,ama će se dati“, kao i onu,nama najvažnij cvijićevsko- stajićevskupreporuku ,koja je i slogan organizacija koje slede platformu Četvrte konvencije:“Imaćemo onoliko Vojvodine ,koliko se budemo borili za nju“