Istorija Vojvođanskog kluba

In Memoriam – Slobodan Jovanović (1937 – 2011)

U kasno jesenje jutro petog Decembra 2011. godine, Slobodan Jovanović, u kome je oduvek bilo toliko misli i pitanja, odjednom, nije više bilo zapitanosti.

Samo ga je plavila blaga radost zlatne svetlosti toliko različita od svega što je do tada poznavao.

Domišljavam njegov poslednji pogled na suprugu, na zidove sobe, na prozorsku zavesu i na zrnca prašine, koja su lebdela u usporenom komešanju, poput malih sazvežđa, u snopu sunčevih zraka koji su se jedva probijali kroz nju.

Vidim njegove spuštene kapke iza kojih je, posle izvesnog vremena, u potpunoj tišini, nešto bljesnulo i nestalo.

Ja znam, a znate i vi da Slobodan Jovanović nije umro. On i dalje živi u svojim delima, zaslugama i institucijama u kojima je radio.

A, one nisu male, niti malobrojne.

Ovaj arhitekta dao je značajan doprinos u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture, u Gradskom zavodu za obnovu gradskog nasleđa i zaštitu spomenika kulture Novog Sada, u Sekretarijatu za obrazovanje i kulturu Novog Sada, u Društvu arhitetaka Novog Sada, u Savezu inžinjera i tehničara Vojvodine, u Društvu konzervatora Vojvodine, u Uredništvu časopisa DaNS, u Uredništvu Enciklopedije Novog Sada i u kulturi grada uopšte.

Puno i za više osoba, a kamoli za jednu.

Od izvedenih dela koje je radio samostalno ili kao član ekipe, ne mogu se zaobići:

– Lapidarij Muzeja Srema u Sremskoj Mitrovici 1969. godine.

– Obnova fasada, sanacija i adaptacija Gradske biblioteke ,,Đura Daničić“ u Dunavskoj ulici br. 1, u Novom Sadu, 1970. godine.

– Obnova fasada, sanacija i adaptacija zgrade u ulici Lisinskog br. 1, u Petrovaradinskom podgrađu, 1970. godine.

– Zaštita i rekonstrukcija manastirske celine Bođani, 1974. godine.

– Obnova konaka manastira Rakovac, 1978. godine.

– Konzervatorski i restauratorski uslovi, kao i praćenje izvođenja na objektima Sinagoge, Platoneuma, Muzeja Vojvodine, Patrijaršije u Sremskim Karlovcima, kao i mnoga druga.

Pored bavljenja očuvanjem i rekonstrukcijom značajnih objekata naše prošlosti od kulturnog i nacionalnog značaja, Jovanović pomno prati i savremenu arhitekturu Vojvodine i piše o njoj u arhitektonskim časopisima, počev od Novog Sada, preko Beograda i Zagreba, pa sve do Ljubljane. Njegova stručna razmatranja čitali smo u kulturnim rublikama dnevnih listova, slušali na brojnim predavanjima i gledali na televiziji. On je zapravo pravi i prvi među nama koji je istaknute građevinske fragmente Novog Sada uveo direktno u arhitektonski atlas nekadašnje Jugoslavije.

Nema sumnje, on je bio začetnik, osnivač i nosilac arhitektonske kritike i esejistike u vojvođanskoj sredini, predani publicista i hroničar, koji je svojim lapidarnim stilom neprekidno beležio sva važnija arhitektonska zbivanja u Pokrajini i Novom Sadu i preciznim perom portretisao sve njihove značajne arhitekte, uglavnom njegove savremenike.

Bio je arhitekta u čije se stručne sudove i ocene moglo pouzdati, jer u tom beleženju nikada nije dozvoljavao da ga simpatije, antipatije ili neke lične emocije skrenu sa njegovog puta objektivnosti na stranputicu površnosti i napuštanja zacrtanih i konstantnih kriterijuma vrednovanja.

Njegova stručnost, široko obrazovanje, pedantnost, uzvišena odmerenost i dostojanstvo, bili su poštovani i cenjeni u krugovima intelektualne elite i doprinosili, ponekad, kada je uzimao reč, skretanju pažnje na našu profesiju i njene probleme.

Ovaj zaštitnik vrednih arhitektonskih objekata naše prošlosti i sadašnjosti, istrajavao je neumorno, od početka svoje karijere, pa sve do smrti u donkihotovskoj borbi na uzdizanju arhitekture, kao evidentno, poslednje rupe na svirali naše kulture, u centralne tokove društvenih zbivanja. Zato nije slučajno što je za navedene doprinose izabran za člana Akademije arhitekture Srbije u Beogradu 2006. godine i što je dobio Tabakovićevu nagradu 2009. godine.

Možda je nabolju i najnepristrasniju ocenu o njegovom radu u našoj profesiji dao Zoran Manević, koji nije živeo u ovoj sredini ali je pažljivo pratio, šta se u njoj dešava. On je povodom dodelivanja Tabakovićeve nagrade za arhitekturu Jovanoviću, inače nagrade čije je osnivanje upravo on inicirao i osmislio, napisao sledeće:

,,Generacija novosadskih arhitekata koja je početkom 60-ih godina prošlog veka stupila na javnu scenu Novog Sada, bitno se razlikovala od prethodnih i potonjih po tome što je imala svog vernog hroničara, promotera i istoričara. Slobodan Jovanović je zabeležio zvezdane trenutke u karijeri Milorada Milidragovića, Dušana Krstića, Milorada Berbakova, Milana Marića, Đorđa Grbića, Dušana Radovanovića, Miodraga Jovanovića i drugih. Bez njegovih afirmativnih ocena danas bismo pred očima imali samo bezimene objekte, a naša ukupna baština bila bi trajno oštećena u jednom svom važnom segmentu.“

Zato ne sumnjam da će njegova dela u budućnosti, svojim značajem i dometima, predstavljati glavni oslonac kritičke predstave o arhitekturi Novog Sadav i zato mu se, u ime svih nas koje je podučavao svojim primerom u radu i ophođenju, u ime svih koje je hrabrio svojom podrškom, kao i u ime cele ,,Srpske Atine“, najdublje zahvaljujem.

Dušan Krstić