Đorđe Fišer – Vojvođanin

Prosečan Vojvođanin zna da je Vojvodina poznat poljoprivredni kraj, ali veruje da je vreme da on postane i poznat poljoprivredni početak. Prosečan Vojvođanin brzo nauči lekcije ali ne voli kad mu je dele, jer ne voli nikakve deobe. Pameti mu nije zafalilo, pa zato veruje: u Boga, u vlast, u zemzadrugu, i FK Vojvodinu, i Srpsko narodno pozorište, u Ustav i-tane mu gosino! On u isto vreme psuje: i Boga, i vlast, i zemzadrugu, i FK Vojvodinu i Srpsko narodno pozorište, i Ustav i-tane mu gosino. Prosečan Vojvođanin nema ništa protiv: Lepe Breme, agrominimuma, seksa, lokalnih izbora, statistike, brzih pruga i protiv kneževine Monako. Prosečan Vojvođanin i kad ima-nema ništa protiv. Prosečan Vojvođanin ima traktor, ali kad zatreba-ume da potegne i kuku i motiku. Prosečan Vojvođanin peva kad hoće, zviždi kad mu dođe. On je lep kad je lep, ali je gadan kad je gadan. Prijatelje bira, ali ga neprijatelji nerado biraju. Taki jer je uvrnut, pa većma vole pupušku neg pušku, a opet, ume da opali po labrnji. To, kanda, zato što više voli da mu puca prsluk nego da mu pucaju iznad glave. Prosečan Vojvođanin može da nema košulju, ali ne može da nema komšiju, kome će i oca i mater, ali i leba i soli. On ume da živi ko Bog, ali i da umre ko čovek, on oće da da rod, ali neće da da njivu! Prosečan Vojvođanin veruje da mir može da rodi na svakoj njivi Božijoj, samo ako ga dobro zalivaš, pleviš, okopavaš, i čuvaš od štetočina, a opet, ne veruje da je lebac bolji od kenjera ili kruva, jer pšenica ne zna čiji su je žuljevi iskvasali! Prosečan Vojvođanin je po zanimanju: pesnik, seljak, ministar, radnik, fudbaler, kavaljer, lutalica, kosmonaut, zajebant, naučnik i uopšte-bavi se prosečnim vojvođanskim profesijama. Prosečno vojvođansko ime je i Panta, i Pišta, I Viorel, i Jan, i Mišel i Džonatan, i Vinetu ako treba, jer mu je i cveće takvo: lala može da živi uz svako cveće, ako nije korov.

Đorđe Fišer,1992.