Iz arhiva – O državnom uređenju Srbije i Jugoslavije

Oblik države je način na koji je ona organizovana, a pri tom se misli na sastav i veze njenih organa, kako među sobom, tako i sa narodom. Na oblik države bitno utiču, prvo, klasne grupe i društveni slojevi, nosioci određenih interesa i drugo, nacionalne, verske, ekonomske, geografske, kulturne i druge odlike države i njenog stanovništva. Ovo drugo je od posebnog značaja za oblik državnog uređenja. Pravna organizacija države karakteriše se oblikom vladavine (monarhija-republika), oblikom državne vlasti (parlamentarni – predsednički – skupštinski), oblikom političkog režima (demokratija – autokratija – plutokratija) i oblikom državnog uređenja (federacija – konfederacija – unitarna država). Iako svaki od tih oblika ima uticaja na one druge, oni ne proizlaze zakonito jedan iz drugog: moguće su različite kombinacije, pa i međuvarijante. Po obliku vladavine i Srbija i Jugoslavija su republike, po obliku državne vlasti Jugoslavija je parlamentarna, dok se u Srbiji mešaju oblici parlamentarnog i predsedničkog sistema. Po obliku političkog režima i Srbija i Jugoslavija su demokratske, iako sa još značajnim ostacima jednopartijskog sistema. Po obliku državnog uređenja Jugoslavija je federacija, a Srbija unitarna država. Za detaljniju kritičku analizu svih elemenata državne organizacije nužno je osvetliti kako njihov istorijski nastanak tako i njihovo mesto u širem evropskom i svetskom prostoru. ISTORIJSKE POUKE Prva Jugoslavija je nastala 1918. godine, kao unitarna država bez obzira na različit nacionalni sastav, različite istorijske puteve razvoja delova koji su ulazili u njen sastav, različite pravne poretke i tradicije i različite mentalitete i čitavih naroda i njihovih delova. Bez obzira na te razlike, nametnut je unitarni centralistički sistem državnog uređenja. Pored brojnih drugih slabosti, taj centralizam – nespreman da uvaži bilo kakve teritorijalne,... Pročitaj ceo prilog >>

Iz arhiva – O javnim prihodima i javnim rashodima Vojvodine

Javni prihodi redstavljaju sredstva koja država i drugi javno-pravni subjekti prikupljaju putem poreza, taksa, doprinosa, javnih zajmova i sl., radi podmirivanja određenih društvenih potreba. Kako ubiranje javnih prihoda, u stvari, znači preraspodelu nacionalnog dohotka, u novije vreme oni su od posebnog značaja ne samo za podmirenje opštih i zajedničkih potreba države i njenih građana, nego i kao instrument ekonomske politike putem kojeg se može bitno uticati na kretanje nacionalnog dohotka, na privredni rast, na zaposlenost i na privrednu stabilnost. Javni prihodi, njihova raspodela i javni rashodi (ukupni sistem javnih finansija), uređuju se zakonima. U principu, prava i ovlašćenja da uspostavljaju, uvode i određuju visine stopa za pojedine vrste javnih prihoda (tri elementa fiskalnog suvereniteta), i deoba tih prava i ovlašćenja na pojedine javno-pravne subjekte (deoba fiskalnog suvereniteta), zavise od državnog uređenja. Danas, u svetu, nema države (osim Australije) u kojoj su sva tri elementa fiskalnog suvereniteta kumulirana na jednom mestu. A raspodela javnih prihoda obavlja se prema kriterijumima optimalnog zadovoljavanja javnih potreba. U federativnim, pa i u unitarnim državama, to se pitanje rešava fiskalnim sporazumima. Njima se, u stvari, raspoređuju i konkretizuju kompetencije i odgovornosti unutar sistema. U našoj zemlji su se posle Drugog svetskog rata menjala prava i ovlašćenja iz domena fiskalnog suvereniteta i u domenu raspodele javnih prihoda. Po Ustavu iz 1946. i 1953. godine sva ovlašćenja iz domena fiskalnog suvereniteta je imala Federacija. Ustavom iz 1963. godine republike i opštine su stekle pravo da uvode one javne prihode za koje je saveznim zakonom rečeno da im pripadaju, a pokrajine su dobile pravo da participiraju u republičkim prihodima koji se ubiraju na njihovoj teritoriji. Ustavnim amandmanima iz... Pročitaj ceo prilog >>

Iz arhiva – O zakonodavnoj i sudskoj funkciji autonomije Vojvodine

Autonomija i lokalna samouprava su tekovine demokratskog razvoja društva, demokratske decentralizacije države, njenih vlasti i ustanova. Suprotno tome, centralizacija nije demokratska tekovina, ona koči demokratske procese, ustanovljavanje demokratskih institucija, omogućava eksploataciju provincije, stvara uslove za zloupotrebe. Centralizacija pogoduje širenju birokratije, koja je spora i neažurna, ne može nikako, niti na vreme da savlada ogromnu količinu poslova koje je prisvojila.

Zalaganje za centralističku i unitarnu državu potiče i od pogrešnog verovanja da se u takvim uslovima, oslanjanjem na vlast, silu i ukaze, može lakše, komotnije i sigurnije vladati. Istina, sa daljine se može kako-tako vladati, ali se ne može dobro upravljati, niti se mogu donositi dobre odluke. Centralistička država je opasna, jer prerasta u autoritarnu i bezobzirnu državu…

Pročitaj ceo prilog >>

Iz arhiva – O privrednim potencijalima i privrednoj strukturi Vojvodine

Najveće prirodno bogatstvo Vojvodine su, nesumnjivo, zemljište i voda, zatim nafta i gas. Podaci o tome su poznati: 80% oraničnih površina, preko 1.300 km plovnih reka i kanala, 1/3 zemljišta zaštićena od poplava, 3/4 se odvodnjava, 60.000 ha zalivnih sistema (moglo bi da bude 1,200.000 ha). Prema nekim procenama, daljim korišćenjem zemljišta i vode Vojvodina bi mogla da proizvodi hranu za oko 50 miliona ljudi. Proizvodnja nafte (oko 1,100.000 tona) i gasa (oko 750.000.000 m3), zadovoljava više od 50% sopstvenih potreba.

Pročitaj ceo prilog >>

Iz arhiva – O značaju i položaju vojvođanskog agrara

Agrarni resursi nisu ravnomerno raspoređeni, pa ni značaj agrara za njihov ukupan razvoj nije jednak u svim područjima države. Iz postojećih razlika proističu i različiti interesi u agrarnoj politici. Vojvodina je najrazvijenije agrarno područje, pa je agrar i od najvećeg značaja za njen ukupan razvoj. Učešće Vojvodine na nivou države u ukupnim agrarnim resursima, proizvodnji hrane i tržnim viškovima je najveće.

Pročitaj ceo prilog >>

Iz arhiva – Odnos većine i manjine u demokratskom društvu i nacionalna ravnopravnost u Vojvodini

Razvoj društva umnogome počiva i na spoznajama nastalim u susretu pojedinca sa nekim drugim, različitim od sebe, na dodirima i prožimanjima kultura. Uloga manjina je pri usvajanju drugih i drugačijih tekovina nemerljiva, često i nezaobilazna. Društva bez manjina sklona su jednoobraznosti, ispoljavaju inertnost i, u dužem vremenskom razdoblju, stagniraju u razvoju. Monolitnost društvene strukture u takvim zajednicama iskazuje se i kroz uniformisano, centralizovano i unisono pravno normiranje, u kome se svaka alternativnost doživljava kao nešto strano, nepoželjno i kažnjava, kako pravno tako i zatvorenošću javnog mnenja, društvenih institucija. Takva zatvorena društva ne trpe manjinsko mišljenje, nikakav misaoni dijalog sa oficijelnim stanovištima, kao što ne trpe ni forme izražavanja različite od standardnih, društveno verifikovanih, a time i pod kontrolom odgovarajućih državnih struktura.

Pročitaj ceo prilog >>
Trenutna stranica: 3 od ukupno 512345