Cveće za Vasu Stajića

Integralni tekst prof dr Duška Radosavljevića, izgovoren na polaganju cveća na spomeniku Vasi Stajiću 10. februara 2016. godine
Najveći nedostatak Vojvodine osećam u tome što su pale u zaborav slobodarske njene tradicije. Vasa Stajić
  1. Tradicija polaganja cveća – od 2013. godine kod spomenika, predložio Đorđe Subotić, tadašnji predsednik Vojvođanskog kluba, a podržali Vojvođanska politikološka asocijacija i Udruženje Mokrinjčana u Novom Sadu, da bi manifestacija bila „vidljivija“; da bi joj mogao prisustvovati veći broj ljudi.
  2. Vasa Stajić (1878-1947) – neumorni pregalac narodnog ujedinjenja;

Godine obilaženja Stajićevog – Vojvodina, Bosna, Hrvatska i Dalmacija, gde širi ideju o „narodnom ujedinjenje“, kada je ta ideja u Habsburškoj monarhiji krivično gonjena, zbog čega je bio osuđen na šest meseci zatvora, da bi početkom Prvog svetsko rata, toj kazni bilo dodato još devet godina robije. O tome je vrlo nadahnuto predavala prof. dr Zorica Hadžić prošle godine, na skupu Vojvođanskog kulturnog kluba „Vasa Stajić“, u prostorijama NDNV!

  1. Stajić, kao najpošteniji i najgorljiviji zagovaralac srpske ideje, čovek

visoke kulture i ugleda, biva olako politički ekskomuniciran kod najviše moći u Beogradu nakon ondašnjeg „oslobođenja i ujedinjenja“? Kralj Aleksandar odbija da ga primi u audijenciju.

  1. Ja se upisah u Jugoslovene, jer je to dobro za Srbiju!“ – govorio je Vasa Stajić. Da li je to krivica jednaka današnjoj – Ja se upisah u Vojvođane/Evropljane, jer je to dobro za Srbiju? Da li je već ceo vek usud srbijanske politike da se SVI moraju upisati u SRBE, da bi to bilo bolje za Srbiju?

Vasa Stajić u danima pred ujedinjenje Vojvodine sa Srbijom, novembra 1918. godine, u teškim raspravana, da li da to bude preko Narodnog vijeća (preko Zagreba) ili direktnom akcijom prisajedinjenja (podsećam na izuzetne knjige Lazara Vrkatića, Pojam i biće srpske nacije“ i „O konzervativnim političkim idejama“, gde se ponajbolje opisuju srbijanske mene i obmane), kaže: „mišljenje zvanične Srbije nije merodavno, nego misao narodnog jedinstva, jer vlade dolaze i prolaze, a ta misao ostaje“. Po njemu nije bilo moguće da bečki ili peštanski centralizam treba samo zameniti beogradskim. Jer, Stajić je bio za politiku unutrašnjeg nacionalnog sporazuma, za socijalnu pravdu za to da kurs kulturne akcije ima prioritet.

  1. Nepraktični političar – Vasa Stajić. Sam sebe je zvao „nepraktični političarem“. A, proveo je jedan u osnovi, vrlo političan život, sa stavom, kičmom i dostojantsvom. Preko Novog Srbina (lista koji je pokrenuo 1912, godine), Nove Vojvodine (časopis koji je pokrenuo godine), rada u Matici srpskoj (sekretar 1920-1922, predsednik 1935-1936 i 1947. godine), gde se angažovao, pa razočaran njenom inercijom i provincijalnošću, napuštao. Nije ćutao, javno se angažovao protiv opasnosti ORJUNE, 1922. godine; podržavao je progresivne kulturne akcije, posebno omladinske, (OMPOK, 1938. godine), ostajući čovek kulture. Predan izučavanju arhiva Novosadskog magistrata (pet tomova Novosadskih biografija, građu za kulturnu i političku istoriju Novog Sada, monografije o Svetozaru Miletiću i Jovanu Jovanoviću Zmaju, i niz prevoda). Vojvođanski komunisti, ga pred kraj života, 1944. godine, iz Sremskih Karlovaca prebacuju na slobodnu sremsku teritoriju, potom biva biran i u pokrajinsko političko rukovodstvo.

Srpski Sokrat, kako su ga zvali, a nije bio tome protivan, nije bio po ukusu nijednoj političkoj partiji, ali, nijedna politička partija nije bila po njegovom ukusu. Posebno ne njihova učenja o Vojvodini. Verovatno i zbog toga, stajalo je delo njegovo u zapećku, nedovoljno istraženo, novijim generacijama skoro i nepoznato. TO JE NEPRAVDA KOJA TRAJE VEĆ DECENIJAMA – posebno od kraha vojvođanskih autonomaša, gde ga već godinama posthumno „svrstavaju“! Ostaje tako, kao najznačajnija, Spomenica Vase Stajića, izdata povodom njegovog 60. rođendana 1938. godine, s prilozima Isidore Sekulić, Žarka Vasiljevića, Jovana Popovića, Petra Konjovića, Milana Grola, Josipa Smodlake, Mladena Leskovca, Veljka Petrovića, …. To i, „nacrt za studiju“ o Vasi Stajiću, Živana Milisavca, iz 1949. godine, knjiga Arpada Lebla, “Politički lik Vase Stajića: izabrani politički i ideološki spisi ” iz 1963. godine, i to je to. Ni u najsrećnija autonomaška vremena, u Novom Sadu i Vojvodini, nije o održan o Stajiću ozbiljniji naučni skup. Tek je 2008. godine održan skup (organizatori VANU i Vojvođanski klub), sa kojega je objavljena knjiga “VASA STAJIĆ – MISAO I DELO“.

  1. Sudbina Vase Stajića neodoljivo liči na sudbinu svih velikih intelektualnih pojava na ovim prostorima, među svim ovim narodima. Da li je to istovremeno i “tragični poraz pojedinca” (Latinka Perović) protive mase, rulje, puka, “širokih narodnih masa”, (pred)vođenih nepogrešivim liderom, vođom, voždom, koji zna šta narodu treba! Istorijsko guranje Vase Stajića u zapećak, od strane malograđanštine može biti zanosvano na njegovom stavu o potrebi stvaranja i „novo čoveka“, „avtonomne ličnosti“ i zahteva – Rad, a ne dokolica! A, pamet nikada na ovim prostorima nije bila preterano tražena i cenjena roba.

Isidora Sekulić, pišući o Vasi Stajiću kaže da je bio privržen istini „kako to samo može čovek urođeno siromašan, srdito otporan i uporan“. Mi, koji ovde danas stojimo, nadamo se da će ime Vase Stajića još dugo da znači Vojvođanima, zbog Vasinog ljudskog i moralnog integriteta, istinoljubivosti i osećaja za pravdu. Zato ovde naglašavam stav „Biti Vojvođanin – misliti i raditi stajićevski“! Danas, više nego ikada u modernoj istoriji Vojvodine.

  1. Vasa Stajić i izbori 2016. godine. Izbori koji će se održati u prvoj polovini godine neće ništa dobro doneti Vojvodini! Za 26 godina postojanja nije oformljena takva politička opcija koja bi zastupala interese građanki i građana Vojvodine na suštinski način u političkoj zajednici – Republici Srbiji! Zato su više nego žaslosna poređenja vojvođanskog stanja sa iskustva Katalonije, Škotske, Baskije, Alandskim ostrvima, ili italijanskim regionima.

Doslednost i uverljivost u politici može se ostvariti samo na osnovu jake ideološke pozicije. Takva pozicija stvara lidere, koji na osnovu zadobijenih mandata, imaju mogućnosti stvaranja novih realnosti – transformaciju sopstvenih zemalja, na šta ih primorava sve globalnija slika sveta. U takvoj aktivnosti, oni ne slede samo događaje, nego im idu u susret, predviđaju ih, oblikuju u skladu sa potrebama i interesima političkih zajednica koe predvode. Takvu situaciju smo očekivali od partija koje su egzistirale u Vojvodini od uvođenja višestrančkog života. Bilo je potrebno da takve opcije bude ne samo politički, nego i intelektualni i moralni lider u promenama koje očekuju svaku pojedinačnu zemlju, ali i globalno društvo. Naravno, uz sijaset ideja šta da se radi, i načina kako da se to uradi. Danas vidimo nedostatak kvalitetnih promišljenja o ulozi autonomaških partija u Vojvodini, sa utiskom da partije, samoreprezentovane kao vojvođanske, ne štite, niti artikulišu vojvođanske interese. Prisustvujemo, dvadeset i šest godina, odgođenoj tranziciji u Srbiji, što od nje čini faktički nedovršenu državu. U toj sutuaciji ni Vojvodina ne može imati drastično različitu poziciju. Samo, da li situacija u Srbiji može uvek biti izgovor za lošu političku ponudu u Vojvodini, i za ponudu koja iz Vojvodine ide ka Srbiji? Zato smatramo da je nužnost postojanja političkih opcija u Vojvodini, modernog i snažnog sve-vojvođanskog pokreta duboko prožetog modernim političkim učenjima, duboko posvećenog rešavanjima problema države i društva, kao i privođenju zemlje, sa posebnom ulogom AP Vojvodine, evro-atlantskim integracijama. Akteri u Vojvodini imaju otvorene mogućnosti, valjalo bi neke i iskoristiti.

prof dr Duško Radosavljavić

prof dr Duško Radosavljavić

Dosledno istrajavanje na ideji autonomije Vojvodine je obeležavalo određenu etapu razvoja partija kroz određeni period. Kada se analiziraju programska načela partija koje su egzistirale, ili koje još postoje u Vojvodini, tu je bilo mogućnosti za saradnju, zajednički nastup, pravljenje veće političke grupacije. U praksi, ne da nije bilo toga, već se više iskazivalo neprikriveno neprijateljstvo prema drugima – slično-mišljenicima, iskazivao se ekskluzivitet svoje postavke, paradiralo u javnim nastupima, sa jevtinim političkim ćarom, ulagujući se koalicionim partnerima izvan Vojvodine, što je bilo praćeno obezbeđenjem solidne partijske, ali i privatne egzistencije. Na javnoj sceni su ostala zalaganja za istinsku, punu, modernu, evropsku, funkcionalnu, …, autonomiju, dok su u drugi plan bila potisnuta zalaganja za jačanje autonomaške opcije, bilo u formi jake partije, ili širokog pokreta, u Vojvodini, i šire, u Srbiji. Zato smo skeptični u mogućnosti jačanja ideje autonomašva u Vojvodini, imajući u vidu četvrt veka postojanja ovako programskih zasnovanih i organizovanih partija, sa kvalitetom lidera kakav imaju.

Još jedni izbori su izgubljeni za Vojvodinu. Ni ovaj put nemamo s čime (ni sa kim) izaći pred Vasu Stajića i boriti se za njegove plemenite ideje. Vasa Stajić je živeo za ideju Vojvodine, danas mnogi „autonomaši“ žive od ideje Vojvodine. Ostalima, koji veruju u Vojvodinu, ostaje njegov svetao lik da nadahnjuje i da priprema neke kvalitetnije nosioce borbe za prava Vojvodine.